Kakav otac, takav sin

Karakter i osobine očeva, kao i njihov odnos prema deci i porodici ključni su za razvoj karijere i snalaženja u poslovnom svetu njihove dece. Vaš mališan će izrasti u osobu koja ume da poštuje radne navike samo ako vi budete uticali da to tako zaista i bude. Zbog toga se uloga očeva često može posmatrati iz mentorskog ugla. Fleksibilnost u pristupu detetu, razgovori, razumevanje, pokazivanje emocije… Na taj način će se porodica u dečjim očima, iz njihove perspektive, doživeti kao tim koji mora da deluje zajedno da bi uspeo.
Ljutnju ili neostvarene ambicije nikada ne treba iskaljivati na deci. Deca koja rastu uz očeve koji imaju mentorski pristup imaju samopouzdanja i ambiciozna su, s razvijenom emocionalnom inteligencijom. Ukoliko vi budete ragovali eksplozivno (posebno na eventualne neuspehe svog deteta), vrlo je verovatno da će dete odrasti s osećanjem da mora da vam ugađa. Iako bi to kasnije moglo da mu pomogne da kao odrastao čovek ima razvijenu veštinu prepoznavanja osećanja kod drugih, s duge strane mogao bi da ima i problem da se izbori za sebe, jer ne želi da ulazi u sukobe zbog želje da se svima u svakom trenutku dopada.
Deca se osećaju odbačenom kada su očevi emocionalno ili psihički odsutni, jer traže ljubav i pažnju oba roditelja. Posledica su depresivni odrasli ljudi koji imaju problem s autoritetima na poslu, posebno muškim šefovima, a prema kolegama pokazuju otvorenu agresiju. Ako žele da uspeju, treba da obuzdaju agresiju i porade na komunikaciji. Zbog toga se trudite da budete supertata. Onaj koji troši mnogo energije skrivajući sopstvene slabosti i pokazujući mnogo razumevanja, pažnje i pre svega ljubavi prema svom detetu, prenoseći mu na diskretan način da je najbolji životni moto: "Važno je učestvovati, ali je lepo i pobeđivati".

Pogledajte komentare (2)

2 komentara

  • Jelena Trifunović

    Treba više pisati o porodičnim odnosima, pristupima roditeljima i deci, jer to je osnova za formiranje ličnosti.

  • Nataša Gajić

    Da, ali ima nešto i u genima, urade svoj posao katkad i bez upliva i prepoznavanja sa strane. Čak i kad su tate malo manje aktivni, a mame malo više agresivne. Samo da ne bude po onoj očevoj „Jao, ima li ovo dijete majku?“ ili „Pa dijete nam raste kao korov“, šaljivo, naravno, i naoko pomalo prepušteno sebi. A derište ko derište, ne trpi ni p od poraza, namješta igru po svom i trudi se do „iznemoglosti“ da ostane uvijek i u svemu prvi, inače… Ko će mu to priuštiti, odsutan, hm?

Ostavite komentar