Važni trenuci

Priča o tome da je naš život vredan upravo onoliko koliko su vredni trenuci koje smo zapamtili za sva vremena uopšte nije netačna. Sećate li se prvog poljupca? To je onaj trenutak koji kasnije, tokom života, obično zaboravimo, jer ga prate mnogo krupniji i značajniji momenti, ali to svakako ne umanjuje njegovu važnost. Iz perspektive zrelijeg muškarca, prvi poljubac je nešto kao iskorak iz samodovoljnog sveta igre u svet u kome na potpuno drugačiji način otkrivamo postojanje drugih. U tom buđenju je sva njegova magija.

Foto: Markgraf-Ave/Pixabay.com

Foto: Markgraf-Ave/Pixabay.com

Čega se još živo sećamo? Punoletstva… Dan koji smo tako željno iščekivali kao da ćemo već sutra moći da promenimo svet. Osamnaesti rođendan deo je adolescentskog sna o samostalnosti, nezavisnosti, koji se u to doba doživljava isključivo kao oproštaj od autoriteta. Zbog toga i jeste toliko bitan. Međutim, vrlo brzo naučimo da samostalnost ima dva lica i da za nju zaista treba da se odraste. A sećamo se rado i prvog seksualnog iskustva.

Konačno osvajanje famozne teritorije kada postajemo muškarci. Bez mnogo priče o tome, reč je o momentu koji se nikada ne zaboravlja. A u skladu sa zrelošću sećamo se i „ispita zrelosti“ – mature. Mada je sam taj izraz pomalo preteran… Ne postoji zacrtani momenat u životu kada kao po pravilu svi postajemo zreli. Da je tako, svet bi bio mnogo lepše mesto. Istina je da mnogi među nama zapravo nikada ne odrastu, samo ostare. Matura je oproštaj od dotašnjeg načina života. Ona podrazumeva i oslobađanje i dilemu: „Šta sad?“ Nespremni, koji tek kasnije shvate da su zaista takvi, uvek požele da se vrate u srednju školu.

A onda dolaze malo ozbiljniji momenti, kao što je polaganje prvog ispita, što nam se čini kao krupan poduhvat. U izvesnom smislu, i to predstavlja neku vrstu gubljenja nevinosti, ali ovoga puta na mnogo ozbiljnijem terenu.

Pogledajte komentare (1)

Jedan komentar

  • Nataša Gajić

    Neke stvari je bolje prepustititi zaboravu ili prepustiti snovima iz kojih se nikad više neće vratititi ili ostati potpuno zaboravljeni u vječitoj potrazi za izlazom i povratkom u stvarnost koje takođe više nema, jer se preobrazila u proživljeno zabarikadiranu prošlost u koju povremeno pokušavamo da pobjegnemo i ušunjamo se kao u bjegu od nesigurno zagarantovane budućnosti.

Ostavite komentar