Nešto lepo (1. epizoda)

Beograd je veliko pozorište, ima koliko god hoćeš zgodnih, kao udešenih, pozornica, uvek spremne, one jedva čekaju da na njih stupe glumci svakodnevnog pozorišta.

Takav je, na primer, onaj skver sa starim platanima kod Kalenića pijace. Ovde se sliva čak deset beogradskih ulica i uličica. Save Kovačevića i Maksima Gorkog – sa istoka, Proleterskih brigada i Kičevska – sa zapada, pa Golsvortijeva – sa severa, a Kursulina – sa juga. Ako nisam pomešao strane sveta, jer se na ovoj vrteški sve začas pomeša. Tu su još i one kraće, kose pritočice: Viška, Baba Višnjina, Trnska, i pregrađeni krajičak Mlatišumine. Sve se ove žile i žilice zapliću u zagonetni beogradski čvor, u inat urbanistima koji vole stroge prave linije, a plaše se zapetljanih čvorova.

Skver je nedavno uređen i ukrašen spomenikom vojvodi Bojoviću, pokazalo se – uzaludnom pobedniku na Bregalnici i Kumanovu.

Juče sam, ramljući i vukući levu nogu klonulog stopala, izmerio pozornicu – sto pedeset pet kratkih i nejednakih koraka po ivici obuhvatne elipse. Od starog dekora, zasađenog pre ko zna koliko godina – devetnaest zrelih, ozbiljnih platana, glatke kože, samo pri dnu stabala malo naboranih. Kao srozane čarape. Kao zglobovi oboleli od gihta. Travnjak, okolo nekoliko betonskih žardinjera.

Eto prave, udešene, renesansne, Paladijeve pozornice: tri bočna ulaza, glavni ulaz, licem u lice prema staroj kafani “Kalenić”.

Pozornici nedostaju samo glumci. Ali, začas možemo da zamislimo nekoliko zgodnih susreta i scena. Dolaze jedan drugom u susret, Džon Golsvorti i Maksim Gorki, pozdrave se, prisednu na klupu da popričaju, imaju o čemu – kolege su, pisci, i vršnjaci, iste su godine rodjeni – 1867. isti vek proživeli, Džon je umro 1933., a Maksima su, priča se, otrovali 1939.

Na drugoj klupi ljuti junak sa Sutjeske Sava Kovačević se žali junaku sa Deligrada Jovi Kursuli kako ovi novi današnji hoće da mu otmu ulicu, da je ponovo zovu Mileševska, kako se pre zvala.

Kad, gle, iz dubine pozornice, s leva, dolazi vesela Baba Višnja, pošla na pijac. “More, Jovo, Savo… Maksime, ser Golsvorti… Mante se, momci, teških razgovora. U Beogradu smo… Udri brigu na veselje. Nađite NEŠTO LEPO.”

Dobri duhovi Beograda vijaju se oko ovog skvera. Ovde su doskora, često, u rani jutarnji čas, prolazili pesnik Libero Markoni, glumac Zoran Radmilović, pisac Aca Popović – stanovali su blizu, u komšiluku. Bili su ukras Beograda, NEŠTO LEPO.

Foto: YouTube/PrintScreen

Foto: YouTube/PrintScreen

(Nešto lepo / Fondacija Slobodan Stojanović)

Ostavite komentar

Ostavite komentar