Propuštamo li život zbog snimaka?

Prosto je neverovatno na kakve su sve vratolomije ljudi spremni samo zarad dobre fotografije, video-zapisa ili famoznog selfija. Poznato je da su se neki od selfi-podviga završili čak i tragično.

Foto: Maumau97/Pixabay.com

Foto: Maumau97/Pixabay.com

No, na stranu priča o adrenalinskim selfi-zavisnicima – ipak je reč o ekstremima.

Osvrnimo se na ljude koji naprosto bezumno hrle za digitalnim zapisima u ionako retkim trenucima sreće i uživanja u životu. Kao da su im nepropadljivo bogatstvo duha, zalog sreće u životu – manje bitni od pregleda, lajkova i nesuvislih komentara na snimke koje će deliti putem društvenih mreža.

Gorke li ironije: žrtvovati večno zarad prolaznog, nestalnog, banalnog, čak duhovno opustošenog.

Kada evociramo uspomene, mi najpre prizivamo u svest svoje osećanje sreće, uživanja, a tek potom prizor pred kojim smo bili, ambijent, atmosferu, okruženje…

Ukoliko, međutim, u trenucima najvećeg ushićenja i autentičnog zadovoljstva, sumanuto i histerično pohrlimo za smartfonom – kasnije ćemo u sećanje prizvati pre svega taj dominantni osećaj pomame za snimkom – dok će neponovljiv osećaj sreće koji smo imali ostati u senci, zanavek propušten i izgubljen, ili makar dobrano osiromašen, oskrnavljen i osakaćen.

Foto: Laura6/Pixabay.com

Foto: Laura6/Pixabay.com

Vredi li zarad nečeg efemernog, duhovno jalovog, a malograđanski prikladnog, čak poželjnog – žrtvovati srazmerno retke trenutke sreće koji nam život mogu učiniti bogatijim, sadržajnijim, vedrijim, ili makar, s obzirom na stalne teškoće, snošljivijim? Reklo bi se, ipak, da su u pitanju nemerljive vrednosti.

Osvrnimo se na još jedan fenomen blisko povezan s pomenutim: nepriticanje u pomoć ugroženima, opet zarad snimaka i video-zapisa. E taj fenomen dovodi već u pitanje jednu od večnih ljudskih vrednosti – humanost.

Kako ostatati po strani od scena vršnjačkog nasilja po školama, tuča po gradskom prevozu, maltretiranja na ulicama? Treba li ugrožene braniti digitalnim zapisima, kasnije deljenim preko društvenih mreža? Teško da će im to pomoći. Štaviše, stiče se utisak da se autori „ekskluzivnih zapisa“ naprosto šegače (više nesvesno nego svesno) sa teško ugroženim osobama, ili im je, može biti, svest na mahove bitno pomračena.

Manija ma koje vrste – menja, po prirodi stvari, psihički sklop ličnosti, pa tako dopuštamo mogućnost da se i osobe raspomamljene za snimanjem ponašaju zapravo mahinalno, po principiu inercije, hrleći za snimcima kao leptir za svećom. Ta ih činjenica, međutim, nimalo ne opravdava. Naprotiv, čini se da je krajnje vreme da potraže stručnu pomoć. Ili je, ironije li života, pomoć potrebna svima nama koji očito nemamo dovoljno sluha za savremenu digitalnu tehnologiju, ne stavljamo je ni iznad duhovnog bogatstva ni iznad humanosti?

Tuga ili opomena – razmislite…

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar