Prvi susret dece iseljenika sa Beogradom

Došli su na početku vrelog leta, tek ispileli iz školskih klupa, sveže upisani na fakultete u Torontu i spremni da daju sve od sebe na raspustu koji obećava. Došli su u grad u kome su rođeni i koji su napustili dok još nisu ni prohodali. Rasli u dalekom svetu, sa maglovitom predstavom o nekom Beogradu na dve reke u koji su retko dolazili, sada, na pragu punoletstva, stižu da po prvi put bez pratnje roditelja otkriju njegove čari i da se uvere zašto njihovim očevima zadrhti glas kada pričaju o njemu, a majke samo okrenu glavu da se ne vide suze u očima koje se ponekad pojave eto tako iz čista mira.

Foto: BlueOlive/Pixabay.com

Foto: BlueOlive/Pixabay.com

Njih petorica Kanađana iz iste škole i kraja i po sopstvenom ubeđenju „pravi Srbi“, koji su celo detinjstvo proveli u okruženju Italijana, Portugalaca, Kineza i ostalih, pomalo zbunjeni mogućnostima koje stoje pred njima, rešeni su da u narednih nekoliko nedelja pokore grad koji leži pred njima i da ga učine svojim po svaku cenu. A Beograd, stari šmeker, pušta ih da ga osvajaju malo po malo, otkrivajući svoje čari na kašičicu, spreman da ih, kada se najmanje nadaju, zaskoči svojim šarmom i zauvek  inficira ljubavlju koja ne prolazi.

Za početak, pušta ih da se čude. Čude se smešnim, malim automobilima, koji se bučno probijaju kroz zamršene i tesne ulice, punim baštama kafana u sred radnog dana, ljudima koji se dovikuju preko terasa, sistemu bus-plus kartica u gradskom prevozu, koji su odmah odbacili kao suvišan i nepotreban jer su zaključili da čovek lepo može da se vozi za džabe, činjenici da se bukvalno na svakom ćošku nalaze pekara, menjačnica i apoteka, jeziku koji ih okružuje sa svih strana i koji usvajaju boreći se sa engleskim akcentom…Preplanulim devojkama sa izvajanim nogama koje premeravaju štraftu na onaj poseban, neponovljiv način, njima potpuno stran i nespojiv sa gomilom bledih i dundastih devojčuraka koje su ostavili kod kuće.

A onda počinje pravo upoznavanje sa gradom. Rešeni da pokažu kako su oni, ipak, svetski ljudi, odrasli u megalpolisu, samouvereno se upuštaju u avanturu zvanu noćni život u Beogradu, ne sluteći da se divlje žurke na splavovima ipak pomalo razlikuju od gluvarenja u „Tim Hortonsu“. Upadaju pravo u grotlo glasne muzike, reke alkohola, polugolih tela koja se uvijaju u ritmu njima nepoznatog zvuka, energije sa kojom se sreću prvi put dok ošašavljeni gledaju kako curi vrela beogradska noć. Naučeni da im je sve zabranjeno dok ne napune devetnaest, sa radošću otkrivaju da ih niko ne pita za godine, da im ne traže ID na svakom koraku i da je sve na dohvat ruke.

Kakav raj za nekog ko uskoro puni osamnaest i kome hormoni izlaze na uši i kakav pakao za oca koji nervozno puši na terasi gledajući kako zora beli u daljini, a njegov mali Kanađanin koji je odjednom postao pravi Srbin još ne dolazi kući iz noćnog provoda. Kada ga je ono deseti put zvao na mobilni pre dva sata, u pozadini se čula neka zaglušujuća buka, čangrljanje čaša i, mogao bi se zakleti, kikot neke devojke, koja kao da je malom sedela na ramenu, tako je blizu bila. U neko doba, kad je dan već potpuno ovladao, eto i njega sa pogledom koji dovoljno jasno govori da se definitivno i bespovratno zaljubio. U Beograd. Lepo, ali za roditeljsko zdravlje je ipak korisnije kada u Torontu dodje do deset gunđajući kako nema gde da izađe.

Nastavljaju da istražuju dalje, njuškajući okolo kao tek progledala štenad, tražeći sigurnost u grupi i upoznajući neke stare drugare sa kojima su se igrali u pesku dok nisu odleteli tamo u Kanadu. Klinci starosedeoci ih prihvataju kao da su ceo život proveli zajedno, opraštajući im tu malu izdaju i trudeći se da im pokažu sve za šta su sigurni da ima samo u Beogradu i apsolutno nigde više u svetu. Donekle su i u pravu, teško je ovaj grad uporediti sa bilo kojim i to je ono što zbunjuje ovu malu grupu novopečenih Beograđana. Navikli su da sve bude ujednačeno, navikli su na grad u kome nema iznenađenja, u kome je sve uređeno i predvidljivo, na grad u kome je nemoguće zalutati i koji nema šta da krije…

Sada se sreću sa kontrastima koji ih zbunjuju, sa suprotnostima za koje nisu ni znali da postoje, sa tajnama koje tek moraju da otkriju. Hodaju i gledaju kako se slika nakon nekoliko koraka menja, kako iz blještavog centra, prepunog nekog veselog sveta upadaju pravo u mračne budžake sa škiljavim sijalicama i prastarim zgradama sa kojih se malter ljušti kao nikad zalečene kraste.

Sreću ljude, sasvim nepoznate, koji potroše pola dana vodeći ih okolo hvaleći svoj grad, sklapaju prijateljstva za ceo život, ubeđeni da su Beograđani najljubazniji narod na svetu, a onda nalete na mrzovoljnog taksistu koji ih opelješi očas posla ili na prodavačicu koja podsmešljivo imitira njihov naglasak. Sve ih to zbunjuje, ali uporno istražuju dalje osećajući se i nadmoćno i inferiorno u isto vreme. Osećanja prema rodnom gradu dolaze kao plima i oseka.

Sedim sa njima u bašti nekog kafića, dok na velikom TV ekranu neki srpski sportisti biju bitku na Olimpijadi. Posmatram ih kako stisnutih pesnica i širom otvorenih, sjajnih očiju navijaju, gledajući sport koji malo poznaju. Gledam ih kako tapšu rukama i kako se trude da se ne razlikuju od ljudi koji sede okolo. Kažu da jedva čekaju da čuju himnu i da gledaju kako se diže naša zastava. Pokušavam sa provokacijom kako baš nemam neki osećaj za onu genetski modifikovanu živinu, odnosno dvoglavu kokošku koja se širi na našoj trobojci, a i himna nam je totalno out. Nailazim na takav odijum neodobravanja i ogorčene poglede da se odmah povlačim sa izvinjenjem da sam se samo šalio. Nije se igrati sa patriotizmom druge generacije.

Razmišljam o njima i shvatam da oni svoju zemlju i svoj grad vole na čist i način ničim uslovljen. Vole je pravom ljubavlju koja nema granica, zato što tek ovde, na ovom mestu pronalaze svoj identitet u pravom smislu te reči. Tamo gde žive, oni su Kanađani sprskog porekla, odrasli i potpuno integrisani u sredinu, ali ipak za nijansu drugačiji od Anglosaksonaca. Iako se na prvi, pa i na drugi, pogled ne razlikuju, oni tu razliku nose u sebi svesni da je to nešto nepromenljivo. Ovde u zemlji iz koje su krenuli u svet, i kada kritički govore o njoj ili kada se smeju nekim njima stranim stvarima, čine to sa lakoćom i dobronamernošću kao da pričaju o članu bliske familije koji je, eto, malo uvrnut, ali ga oni vole i takvog.

Oni, za razliku od svojih roditelja, nemaju razloga da osećaju gorčinu u ustima zato što su morali da odu. Oni ne pamte devedesete, oni ne znaju za ratove, njih ne interesuje suluda borba za vlast na političkoj sceni, njima ova zemlja nije učinila ništa nažao da bi zazirali od nje kako to čine njihovi matorci. Dolaze ovde neopterećeni, oslobođeni predrasuda i spremni da odgovore ljubavlju. I valjda zbog toga slušam kako će Beograd da im nedostaje kada se vrate u svoj Toronto, kako  se prave planovi za sledeće leto i imam utisak da će Facebook biti vrlo zauzet komunikacijom između dva grada.

Gledam u sina koji ozbiljnim pogledom šara okolo dok sedimo na tašmajdanskoj klupi i čekam da čujem šta mu se mota po glavi.

„Znaš“, kaže, „Ova zemlja je potpuno dysfunctional. Ali se meni mnogo sviđa. Zar to nije čudno?“

Nije. Nije čudno. Ni malo.

(Nebojša Milosavljević)

Ostavite komentar

Ostavite komentar