Just Cause 2 (1)
Riko Rodrigez je agent CIA-e, a u prečniku od tačno 1.024 kvadratna kilometra mape na njegovom PDA-u smestio se Panau, imaginarna ostrvska banana republika pod vlašću diktatora Pandaka Panaja. Na Panauu Riko mora da se sprijatelji s tri frakcije – kriminalcima, onima nezadovoljnim režimom i revolucionarima, da pronađe svog odmetnutog mentora, sruši dovoljno zgrada kako bi destabilizovao ovu državicu i da pošalje diktatora u prevremenu penziju. Zvuči kao podloga za holivudski šund koji je bolje ignorisati, ali učinite to samo s pričom, jer je Just Cause 2 najbolji sand box koji se pojavio poslednjih godina. Blaženi američki imperijalizam koji pomaže potlačenom narodu tako što pošalje Ramba da im uništi vodotornjeve i infrastrukturu ovde je oslikan skoro pa uvredljivo lošom karakterizacijom likova i pričom koju je moguće svesti na nekoliko rečenica, a može i na jednu jedinu, nebitno.
Mnogo je bitnije to što Just Cause 2 dobro zna da iskoristi priliku stvorenu sinergijom vrhunske grafike i ogromnog terena. Kad sa hiljadu metara visine uletite u borbu čučeći na kabini putničkog mlaznjaka i raketama i granatama počistite vojnu bazu, epsko je pridev koji se prirodno nameće. Ovaj psihotični sand box možda nema prefinjenosti i pljuje na naraciju, ali izgleda šareno, zabavno i eksplozivno.
Dizajnerski, Panau je pravi trijumf. Tu su moderni urbani centri sa staklenim tornjevima, vojne i civilne vazdušne luke, nebrojene kasarne i seoca u vrletima planinskog lanca u centru najvećeg ostrva. Uživanje je nadletati Panau, iskakati padobranom i rešavati lokacije, što podrazumeva rušenje objekata kao što su vodotornjevi, naftovodi, tornjevi s komunikacionom opremom, rezervoari s gorivom, statue narcisoidnog diktatora i mobilni propagandni centri, kao i pronalaženje sakrivenih bodova za nadogradnju oružja i vozila. Uz pomenuto, Panau ima i sakrivene predmete koji pripadaju jednoj od tri malopre pomenute frakcije za koje obavljate misije, kao i 500 nabildovanih i oklopljenih oficira koje u ime demokratije treba da likvidirate. Sve što sakupljate ili rušite, kilometri koje vozite, sekunde u niskom letu avionom, broj headshot-ova, sve je lepo zabeleženo, popisano i prikazano igraču s prikačenim procentom.
Igra nudi samo pogled iz trećeg lica, što je sasvim prihvatljivo s obzirom na kvalitet modela i animaciju likova i vozila. Kretanje je fluidno i deluje uverljivo, a interakcija modela s okolinom besprekorna. I konačno, uz svu tu lepotu, tu su smene doba dana i atmosferskih prilika. Tehnički ozbiljna, igra je inače neozbiljna u svemu ostalom. Priča je debilna, stealth je nemoguća misija, jer će protivnici reagovati isto bez obzira na to pokušate li da se u bazu uvučete neopaženi ili uletite pucajući rakete iz helikoptera s kojeg visi sajlom prikačen kamion, ragdoll animacije su prenaglašene do te mere da će neprijatelj često napraviti salto od pogotka u glavu, a svetleći meci se koriste toliko da imate utisak za igrate neku igru iz serijala Star Wars. Međutim, oko tih bizarnih elemenata koje igra postavlja, stvar funkcioniše besprekorno.
Protivnici nemaju veliki raspon ponašanja, ali su konzistentni, u stanju su da koriste zaklon, čekaju da menjate municiju, prići će vam s boka i veoma su pokretljivi. Dobar detalj je hroničan nedostatak municije u igri, što natera igrača da se ne vezuje za jedno oružje, nego da koristi sve što mu trenutni neprijatelji ostavljaju po bojnom polju. Kad se sagleda sama borba, igra bi bila osrednja konzolaška akcija da nije briljantnog dodatka multipraktične kuke na sajli i padobrana.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.