Staljingrad: Bitka na kojoj su nacisti polomili zube​

Kada je odlučio da pokori Staljingrad, Adolf Hitler nije mogao ni da sanja da će zbog te bitke najverovatnije da izgubi i rat i da većina njegovih snaga više nikada neće kročiti na tlo Nemačke. Bio je 31. januar 1943. godine. Staljingrad više nije bio grad, bilo je to zgarište koje će postati simbol poraza fašizma i groblje u kojem su bez pokopa ležale stotine hiljada tela vojnika sa obe strane.

Foto: Wikipedia/Theo Eisenhart

Foto: Wikipedia/Theo Eisenhart

Potpukovnik Crvene armije, Leonid Vinokur, tog jutra je ušao u sobu i na krevetu zatekao nemačkog feldmaršala Fridriha Polusa, koji je odlučio da se preda, iako mu je Hitler lično naredio da počini samoubistvo.

„Dok sam ulazio, Polus je ležao na krevetu, u kaputu, sa kapom na glavi. Nije se brijao sigurno dve nedelje i izgledalo je kao da je izgubio svu hrabrost“ – prisetio se potpukovnik Vinokur jednog od poslednjih trenutaka epske bitke. U njegovom društvu je bio i njegov pomoćnik, general Anatol Zoldatov.

– Prljavština i ljudske izlučevine bile su nagomilane do struka. Neverovatno je smrdelo. Imali su dva toaleta a na svakom od njih je pisalo: „Zabranjeno za Ruse“ – ispričao je general Zoldatov.

Samo dva dana kasnije, 2. februara, završena je bitka za Staljingrad, bitka na kojoj je gotovo nezaustavljiva mašina Trećeg Rajha polomila sve zube.

U toj je bici učestvovalo je više od dva miliona vojnika, a na kraju bitke izbrojan je gotovo isti broj ubijenih, ranjenih ili zarobljenih vojnika i civila. Ubijeno je, ranjeno ili zarobljeno 400.000 Nemaca, 200.000 Rumuna, 130.000 Italijana i 120.000 Mađara. Sa druge strane poginulo je 478.000 Rusa, a još 650.000 ih je ranjeno.

Nakon poraza u Staljingradu, Hitler je Nemcima priznao da se sada nalaze u odbrambenom ratu, a Gebels je u njegovo ime pozvao na totalni rat svim raspoloživim sredstvima. Osim vojnog, Treći Rajh zadobio je isto toliko snažan udarac po moralu od kojeg se više nikada nisu oporavili.

Hitler je silno želeo da pokori grad nazvan po Staljinu, a Staljin je iz istog razloga odlučio da ga brani svim silama. Njihovo nadmetanje za svaki milimetar spaljene zemlje potrajao je tačno pet meseci, nedelju i tri dana, a ovo su neki od najzanimljivijih podataka o jednoj od najbrutalnijih bitaka u istoriji čovečanstva.

Hrabre devojke 1077. puka

Kao i mnoge druge protivvazdušne jedinice, i 1077. puk se sastojao isključivo od mladih devojaka od kojih je većina tek završila srednju školu. Upravo su one bile zadužene za odbranu Staljingradske fabrike traktora, čija je delatnost promenjena za proizvodnju tenkova kada je na nju krajem avgusta 1942. godine krenula 16. Pancer divizija.

S obzirom da nisu imale podršku pešadije, devojke su se snalazile kako su znale, sa samo 37 protivvazdušnih topova M1939. Spustile su ih koliko god su mogle i tako su izdržale puna dva dana. Još odmorni i dobro snabdeveni Nemci na kraju su ih jednostavno preplavili i doživeli pravi šok kada su videli isključivo ženska tela. Devojke su im u ta dva dana uništila 83 tenka, 15 vozila pešadije, 14 aviona, a pobile su i tri bataljona vojnika.

Brdo smrti

Retke su tačke na planeti videle smrti kao Mamajev Kurgan, brdo u srcu Staljingrada. Ono je postalo centralna tačka moćne nemačke Šeste armije u napadu na srce Staljingrada. Nacisti su brdo zauzeli u septembru 1942. godine, a Sovjeti su ga natrag preuzeli samo tri dana kasnije. Samo u tih nekoliko dana na brdu je živote izgubilo više od 10.000 vojnika.

U narednim nedeljama brdo je prelazilo iz ruku jedne u ruke druge sukobljene strane. Bitke su bile toliko učestale i brutalne da je brdo praktično sravnjeno sa okolnom zemljom, a na kraju rata je po kvadratnom metru bilo i po hiljadu komadića ljudskih kostiju.

Pavlova kuća

Mlađi narednik Jakov Pavlov imao je samo 24 godina kada je dobio zapovest da vodi napad na zgradu na obali Volge. Za to je dobio tridesetak ljudi, a kad je uspeo da preuzme zgradu ostala su samo četvorica.

Iako je pojačanje dolazilo tek za nedelju dana, Pavlov u planu nije imao predaju. Njih petorica pokosili su nekoliko nacističkih jedinica, ali i tenkove pomoću topa postavljenog na samom vrhu.

Nakon nedelju dana pridružilo im se još 20 vojnika koji su nemačkim napadima odolevali još tri meseca. Neki od njih u smenama su izlazili ispred zgrade kako bi pomerali u stranu tela nemačkih vojnika koje su nadolazeće nacističke jedinice počele da koriste kao zaklon.

Hitlerova kobna greška

Do 22. novebra Crvena armija je okružila većinu nemačke Šeste armije. Oko 230.000 vojnika tu je bilo na milost i nemilost zapovedništva, a Hitler je tad napravio jednu od svojih najvećih grešaka. Predaja i povlačenje nisu dolazili u obzir, već je pala odluka da se vojska snabdeva avionima. Kako bi 230.000 vojnika moglo da deluje u takvim okolnostima, dnevno je trebalo dostaviti im bar 800 tona opreme i namirnica.

Nemci su imali kapacitet za tek 117 tona, a na kraju su uspeli da prevoze tek 94 tone. Osim što je to bilo manje od osmine onoga što je bilo neophodno, vojnicima su se često slale potpuno beskorisne stvari. Tako im je jednom stiglo 20 tona votke, a često su dobijali i letnje uniforme, iako su se smrzavali na temperaturama koje su se spuštale i ispod -30 Celzijusa.

Foto: Beta

Foto: Beta

Kanibalizam i desetine hiljada mrtvih konja

Bitka za Staljingrad je grad pretvorila u pravi pakao, kako za njegove stanovnike, tako i za vojnike na obe sukobljene strane, ali i za životinje. Većina stanovništa je preživljavala na mesu pacova, a očajni su ljudi neretko pribegavali i kanibalizmu. Za vreme bitke ubijeno je i više od 10.000 konja koji su iskorišćeni za hranu.

Uza sve to, Nemci su se borili sa ektremno niskim temperaturama na koje uopšte nisu bili spremni.

U toku bitke za Staljingrad, Hitler je unapredio generala Polusa u feldmaršala. Bila je to poruka Polusu, jer nijedan nemački feldmaršal nikada nije uhvaćen živ. On to, naravno, nije poslušao. Predao se 31. januara, a ostale snage Osovine su to učinile dva dana kasnije.

S obzirom na to da je na vlasti bio Staljin, predaja je za mnoge bila mnogo gora opcija od smrti. Naime, više od 100.000 vojnika poslato je na marševe smrti prema gulazima. Čak 75.000 zatvorenika umrlo je u prva tri meseca zarobljeništva, a od oko 110.000 zarobljenika, u Nemačku se tek 1955. vratilo njih 5.000. Svi ostali su umrli.

Nakon bitke

Oko broja stradalih u bici za Staljingrad istoričari se ne slažu u potpunosti, ali tačna brojka je negde između milion i dva miliona ljudi. Bitka za Staljingrad tako je postala jedna od najpogubnijih bitaka u istoriji čovečanstva, kao i bitka u kojoj je Hitler „polomio zube“ i počeo da srlja u poraz. Jedan od generala u bici, kasnije premijer SSSR-a, Nikita Hruščov, preimenovao je 1961. grad u Volgograd, prenosi 24sata.hr.

Ostavite komentar

Ostavite komentar