Sto godina od Velikog rata

Kraljevom ministru inostranih dela u Nišu:
Kraljevska Vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. godine, koju joj je predao autrougarski poslanik u Beogradu, zbog čega Carska i Kraljevska Vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Od ovog trenutka Austrougarska se smatra u ratu sa Srbijom. 

Ministar inostranih dela Austrougarske, grof Berthold““. 

Ovim otvorenim telegramom otpočeo je Prvi svetski rat.

Telegram je upućen iz Beča 28. jula 1914. godine u 11 sati i 10 minuta, a primljen je u Nišu istog dana u 12 sati i 30 minuta.

Foto: Wikipedia

Foto: Wikipedia

Neposredan povod za izbijanje Prvog svetskog rata bio je Sarajevski atentat – Gavrilo Princip je 28. juna 1914. godine u Sarajevu izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Princip je bio član Mlade Bosne, organizacije čiji su ciljevi bili ujedinjenje Južnih Slovena i oslobođenje od austrougarske vlasti.
Uzrok rata je nerešena kriza u julu 1914. godine između Austrougarske i Srbije. Naime, 23. jula Austrougarska je uputila ultimatum Srbiji, u kojem je u deset tačaka iznela svoje zahteve. Uslovi ultimatuma bili su ponižavajući i unapred se računalo da ih Srbija kao suverena država neće prihvatiti. Uz podršku Nemačke, Beč je odlučio da Srbiju vojno kazni, najviše zbog jačanja njenog autoriteta u južnoslovenskim delovima Austro-Ugarske.
Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo:

1. da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendenciju ugrožavaju njen teritorijalni integritet
2. da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu
3. da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske
4. da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske
5. da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva
6. da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske
7. da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića
8. da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora
9. da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna
10. da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva.

Srpska vlada je uslovno prihvatila sve zahteve iz ultimatuma, sem tačke broj šest, koja je narušavala suverenitet Kraljevine Srbije i koja je bila u suprotnosti sa ustavom. Dobijeni odgovor na svoje zahteve Austrougarska nije smatrala zadovoljavajućim, pa je odmah objavila rat Srbiji.

To je „najužasniji dokument koji je jedna država ikada uručila nekoj drugoj državi“ ocenio je, austrougarski ultimatum Srbiji, britanski ministar spoljnih poslova Edvard Grej. Vlada u Beogradu je komentar sažela u jednoj rečenici: „Ne ostaje ništa drugo nego da se gine.“

S desna: Pavle Jurišić Šturm - ađutant Kralja Petra I, Nikola Pašić, Kralj Petar I

S desna: Pavle Jurišić Šturm – ađutant Kralja Petra I, Nikola Pašić, Kralj Petar I

Međutim, pravi uzroci rata leže u višedeceniskoj složenoj vojno-političkoj situaciji, rivalitetima i priprema za rat između velikih sila u Evropi, kome je trebao razlog da se za samo par meseci iz blagostanja pređe u stanje sveopšteg ratovanja.
Militarizam, savezništvo, imperijalizam i nacionalizam igrali su glavne uloge u izbijanju konflikta najširih razmera koje svet do tada nije video.

Nakon Aneksione (1908—09), Prve (1905—06) i Druge marokanske krize (1911), krize oko Balkanskih ratova (1912—13), došlo se do Julske krize 1914. godine.

Julska kriza dovela je do zategnute političke situacije u Evropi u kojoj Austrougarska nije htela da popusti u svojim zahtevima a Srbija nije mogla da dozvoli taj stepen poniženja. Neuspeh u mirnom prevazilaženju krize završio se austrougarskom objavom rata 28. jula 1914. godine, nakon čega je usledio niz objava rata, tako da se veći deo Evrope, podeljen u dva saveza, našao u situaciji koja je mogla da se reši samo vojnim sredstvima:

Oslanjajući se na podršku Rusije, Srbija je odbila zahtev pod brojem šest i objavila je opštu mobilizaciju. Kao odgovor na to Austrougarska je objavila rat Srbiji 28. jula 1914. na šta je Rusija reagovala objavivši delimičnu mobilizaciju snaga na granici sa Austrijom.

Ruski generalštab je 31. jula obavestio cara da je delimična mobilizacija logistički neizvodiva zbog čega je naređena opšta mobilizacija.

Nemačka je 1. avgusta objavila rat Rusiji, a Francuskoj dva dana kasnije.

Tokom napada na Francusku, nemačke snage koje su nastupale ka Parizu, ušle su u Belgiju i narušile njenu neutralnost zbog čega je Britanska imperija ušla u rat. Sa ulaskom Britanske imperije u rat, pet od šest evropskih sila našlo se u najvećem kontinentalnom sukobu u Evropi još od Napoleonovih ratova.

Foto: zonu.com

Foto: zonu.com

Prvi svetski rat su vodila dva velika saveza:

Sile Antante su na početku činile Ujedinjeno Kraljevstvo, Rusija i Francuska i njihove pridružene teritorije i protektorati. 
Brojne druge države su se pridružile silama Antante, od kojih su najvažnije bile Italija, koja se pridružila aprila 1915, i Sjedinjene Američke Države, koje su u rat stupile aprila 1917. 
Centralne sile su pre početka rata činile Nemačka, Austrougarska i Italija, koja je zbog londonskog ugovora od 26. aprila 1915. godine, kojim je za Italiju predviđen deo Dalmacije, Istra, Gorica, Kvarnerska ostrva i Dodokanezi, pristupila silama Antante. 
Osmansko carstvo se pridružilo Centralnim silama oktobra 1914, a godinu dana kasnije to je uradila i Bugarska.

Do završetka rata, od evropskih zemalja Holandija, Švajcarska, Španija i skandinavske države su ostale zvanično neutralne.
Objava rata Austrougarske Srbiji aktivirala je niz savezništava koja su pokrenula lančanu reakciju objava rata. Do kraja avgusta 1914. veći deo Evrope se našao ratu.

Prvi svetski rat je trajao od 1914. do 1918. godine. Više od 70 miliona ljudi je bilo pod oružjem, a od toga preko 60 miliona ljudi u Evropi je bilo mobilisano u jedan od najvećih ratova u istoriji.

Rat se vodio na nekoliko ratišta koja su presecala Evropu:
Zapadni front se odlikovao sistemom rovova i utvrđenja koje je odvajala ničija zemlja. Ova utvrđenja su se prostirala dužinom većom od 600 km. Zapadni front prostirao se od Antverpena na severu i neutralne Švajcarske na jugu. 
Na Istočnom frontu, koji se vodio na dužini od 1600 km, velika prostranstva istočnoevropskih nizija i ograničena železnička mreža nisu omogućile da se ovde razvije stanje kao na Zapadnom frontu, iako su sukobi bili podjednako žestoki.
Pored toga, žestoki sukobi su vođeni na Balkanskom, Bliskoistočnom i Italijanskom frontu, a neprijateljstva su se odvijala na moru, i po prvi put, u vazduhu.
Posledice rata: Ubijeno više od 15 miliona ljudi, 20 miliona ranjeno, a direktne učesnice rata pretrpele su i ogromna razaranja država i privreda. 

Najvece-zrtve-u-I-sv-ratu
SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU

Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Srbija je, prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919., izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28% od celokupnog broja stanovnika koje je imala po popisu iz 1914. god. Od ovog broja poginulo je ili umrlo od rana i epidemije 402.435 vojnika. Prilikom prelaska preko Albanije umrlo je 77.455 vojnika, u borbama na Solunskom frontu 1916-18. godine 36.477, pobijeno ili umrlo u zarobljeništvu 81.214, a 34. 781 vojnika umrlo od rana ili bolesti na teritoriji Srbije 1915. godine. Što se tiče civilnog stanovništva, gubici su iznosili 845.000. Od 200.000 građana koji su pošli za vojskom preko Albanije poginulo je ili umrlo preko 140.000 ljudi. Epidemija pegavog tifusa 1914/15 odnela je 360.000 ljudi.
Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je oko 60% muške populacije.
Rat je okončan potpisivanjem nekoliko mirovnih sporazuma, od kojih je najvažniji Versajski mir 28. juna 1919, iako su sile Antante potpisale primirje sa Nemačkom 11. novembra 1918. 

Nijedan rat pre toga nije tako dramatično promenio mapu Evrope:

Nestala su četiri carstva: Nemačko, Austro-ugarsko, Otomansko i Rusko carstvo. Četiri dinastije: Hoencolerni, Habzburzi, Romanovi i Osmanlije, sa svojom aristokratijom su takođe pale nakon rata.

Belgija i Srbija su bile teško razrušene. Francuska je imala 1,4 miliona mrtvih vojnika a deo teritorije je bio u potpunosti uništen (Crvena zona). Nemačka i Rusija su takođe pretrpele velike gubitke.

Sve članice Centralnih sila izgubile su teritorije, a stvorene su nove države:
Nemačko carstvo je izgubilo svoje kolonije, proglašeno je odgovornom za rat i prinuđeno da plaća veliku odštetu. Austrougarska i Osmansko carstvo su bili raspušteni. 
Od teritorija koje je zauzimala Austrougarska stvorene su Austrija, Mađarska, Čehoslovačka i Kraljevina SHS. Osmansko carstvo je ukinuto, teritorije Carstva van Anadolije su bile dodeljena kao protektorati silama Antante, dok je jezgro Osmanskog carstva reorganizovan u Republiku Tursku. 
Ruska Imperija, koja je izašla iz rata nakon Oktobarske revolucije, je izgubila veliki deo teritorije na zapadu, a na tim teritorijama stvorene su nove države: Finska, Estonija, Letonija, Litvanija i Poljska. Nakon rata osnovano je Društvo naroda kao međunarodna organizacija posvećena izbegavanju budućih ratova rešavanjem sporova između država diplomatskim putem.

Gde cveta limun žut je dokumentarni film o jednoj od najvećih tragedija srpskog naroda – povlačenju na ostrvo Krf za vreme Prvog svetskog rata. Snimljen je 2006. godine. Evo kako je izgledala Albanska golgota:

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar