Šta bi se desilo ako nikada ne bismo lagali?

Evo jednostavnog testa. Zamislite jedan dan u kom biste govorili isključivo istinu. Skresali najboljoj prijateljici da joj je nova frizura očajna, umesto bajke o bebama i rodama šestogodišnjem detetu potanko objasnili postupak oplodnje ili slomili majčino srce otkrivajući da je paprikaš kojim vas časti na svečanom nedeljnom ručku „nejestiv“. Izbio bi, u najboljem slučaju, hladni rat u međuljudskim odnosima.

Isprovocirali smo barem nekoliko konfliktnih situacija dnevno.

Pa šta onda treba da radimo?

Foto: JESHOOTS/Pixabay.com

Foto: JESHOOTS/Pixabay.com

Koliko je osetljivo pitanje izbora odgovarajućeg tajminga za iskrenost „do koske“, toliko je delikatan pokušaj podele laži na „prihvatljive“ i one koje to nikako nisu.

Striktnih pravila nema jer svaki čovek po sopstvenoj savesti odlučuje šta je ispravno u konkretnoj situaciji. Pa ipak, većina nas kao idealnom bekstvu iz nezgodne situacije, izbegavanju tenzija i neželjenog društva ili originalnom načinu da se bude u centru pažnje, laganju pribegava svakodnevno. Čak i najdosledniji „istinoljupci“ priznaće da su se nekada poslužili sitnom (takozvanom belom) laži da ulepšaju dan.

Kako zameriti mladiću koji je videvši simpatiju na ulici ne trepnuvši slagao da ide u istom pravcu i da će joj rado praviti društvo. Na kurtoazno pitanje „komšija, kako ste“ nećete odgovoriti potresnim svedočanstvom o svim životnim nedaćama i nepravdama koje vas tište. „Dobro sam“ je bezazlena laž koja nikome neće nauditi, a ponajmanje vašem komšiji. Male su šanse i da neko pozove na detektor laži prijatelja samo zato što mu je na nekoj zabavi uz čašicu ispričao neku od svojih omiljenih „lovačkih priča“, sa mnoštvom pikantnih „ukrasa“ i preterivanja.

Onog trenutka kad izvrtanjem istine varamo drugoga, lažno se predstavljamo ili ostvarujemo neku korist prestaje svaka priča o laganju kao „amortizeru“ trusnih socijalnih odnosa.

Ukoliko budu razotkrivene, ozbiljne laži do temelja ruše odnose poverenja među ljudima. Mnoge od njih ljude smeštaju „s druge strane“ zakona.

Osim u izuzetnim slučajevima zaštite sopstvenog ili tuđeg života, laž je po pravilu otrov za samopoštovanje onoga koji ju je izgovorio.
Većina ljudi teško odoli izazovu da bar povremeno skrene sa svetog puta istine u neki „mračni“ ćorsokak i fakte preoblikuje „po sopstvenoj meri“.

Prema nekim procenama u 76 odsto slučajeva lažemo isključivo zbog sebe, a u preostalih 24 odsto da bismo pomogli drugima ili ih zaštitili.

– Najsigurnije sredstvo protiv laži je biti iskren prema sebi i imati iskrene odnose sa drugim ljudima. Ljudi koji su skloni da empatišu sa drugima ne prepoznaju laž na osnovu toga da li je sagovornik skrenuo pogled u stranu ili se zacrveneo, oni osećaju neiskrenost u svom stomaku.

Stoga, ma koliko neko bio vešt glumac, ulizivao se i šarmirao vas, prepoznaćete laž ako imate iskustvo stvarnog ljudskog kontakta.

Ljudi koji imaju duboke i iskrene odnose sa drugima u suštini su imuni na laž – osete razliku.

Prepoznajemo znakove laganja, ne ignorišemo nagoveštaje, slušamo unutrašnje glasove, a ipak većina laži nikada ne biva otkrivena.

Naučnici čak tvrde da ljudima uspe da se izvuku sa više od 95 odsto laži koje tokom života izgovore. Višegodišnja istraživanja u preko 60 zemalja sveta pokazala su da samo pet odsto ljudi nepogrešivo prepoznaje lažove.

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Oznake