Rasprava s roditeljima

Nema tinejdžera (ili tinejdžerke) koji se bar ponekad ne posvađa s roditeljima. Najčešće to budu rasprave povodom različitih roditeljskih zabrana ili neispunjenih zahteva roditelja ili dece. Nije loše znati kako se raspravljati s roditeljima, a da od toga ne ispadne samo besmislena dreka koja nikome ništa pozitivno ne donese.
Pokušajte da zadržite na umu to da vas vaši roditelji vole i da, ako vam nešto brane, to čine jer veruju da je tako bolje za vas; recimo, bićete bezbedniji tako. A ako nešto zahtevaju od vas, to je u principu ili nešto za šta smatraju da će vam jednom u životu biti od koristi, ili nešto što smatraju potrebnim za zajednički suživot više ljudi (na primer, nema smisla da sve kućne poslove obavljaju vaši roditelji, a vi ništa, iako i vi živite u tom prostoru – ipak više niste beba u pelenama, koja iz objektivnih razloga ništa ne može da uradi).
Kada o nečemu raspravljate s roditeljima, nikada ne počinjite: „Vi uvek…“. Time ih napadate, pa će oni automatski da se brane, i ne saslušavši vas stvarno, i ne razmislivši da li u tome što ste rekli ima nečega. Znatno je efikasnije da im kažete kako se osećate povodom nekog njihovog postupka, zabrane ili zahteva; recimo: „Boli me što me ne puštate da izlazim s prijateljima, jer se osećam kao da mi ne verujete i kao da imate jako loše mišljenje o meni.“ Takvu izjavu je teško ignorisati.
Obavezno i vi njih saslušajte – ono što čine veruju da čine za vaše dobro (i mnogo toga i čine za vaše dobro). Verujte, nije im plan da vam upropaste život.
Držite se teme. Nemojte u jednoj raspravi pomenuti sto različitih stvari, jer će se među njima izgubiti ono što ste hteli da kažete i ništa nećete uraditi. Nemojte ni da krenete od toga kako vam ni u vrtiću nisu dopustili da ponesete omiljenu igračku – pričajte samo o konkretnom problemu.
I, veoma važno: nemojte da izgubite kontrolu! Znamo da to nije lako kad se osećate grozno povređeno jer vam opet nije dopušteno nešto što jako želite, ali ako počnete da histerišete ili treskate vratima, bićete viđeni samo kao derište nad kojim je još uvek neophodna čvrsta kontrola, kako ne bi samo sebe povredilo. Ako osetite da nećete moći da se suzdržite i da ćete planuti, bolje je da se izvinite i odete u kupatilo ili u svoju sobu dok se ne smirite – tako ćete delovati zrelije i staloženije nego ako vrisnete: „Mrzim vas!“, i izjurite. A zrela i staložena osoba će mnogo pre dobiti ono što želi.

Ostavite komentar

Ostavite komentar