Roditelji ortaci

Foto: Longleanna/Pixabay.com

Foto: Longleanna/Pixabay.com

Ima roditelja koji pokušavaju da se ponašaju kao ortaci sopstvenoj deci. Oni smatraju da je to baš „kul“, ali deci se to najčešće nimalo ne sviđa, i ne znaju šta da rade kako bi uspešno odgovorili roditelje od takvog ponašanja.
Zašto bi se vaši roditelji tako ponašali? Oni su odrasli, zašto pokušavaju (krajnje neuspešno) da se ponašaju kao tinejdžeri, da imitiraju vaš način govora, da se oblače kao da su vaše godište (ne ide im baš dobro, plus i izgledaju smešno u odeći koja im ne priliči)? Zašto insistiraju na tome da vam „vise“ u sobi svaki put kad vam prijatelji dođu, i onda ne možete normalno da razgovarate sa svojim društvom, a ni vaši prijatelji tu ništa ne mogu, ne žele da se neučtivo ponašaju prema vašim roditeljima, jedino mogu da daju najkraće moguće odgovore i nadaju se da će vašim roditeljima dosaditi pa će vas ostaviti na miru? Različiti su razlozi za to.
Ima roditelja koji veruju da njihova deca žele da se tako ponašaju, i toliko su ubeđeni u to da ne pomaže ni razuveravanje s vaše strane. Možda se radi o tome da su imali lošu komunikaciju sa sopstvenim roditeljima, pa ne žele to da ponove, već žele da vam budu kao prijatelji. Većina roditelja koji se ponašaju kao ortaci sopstvenoj deci ponosni su na to, i izjavljuju da njihova deca o svemu mogu da pričaju s njima. A ima i roditelja koji se plaše svojih godina, i po svaku cenu pokušavaju sebe da ubede da su mlađi nego što jesu, ako ne fizički, a ono bar duhom – eto, druže se s prijateljima svoje dece.
Šta da učinite ako vam smeta što su vam roditelji takvi? Optužiti ih za ponašanje nema efekta, jer se onda automatski brane. Recimo, ako im kažete da su „udavili“ vas i vaše prijatelje, odgovor će najverovatnije biti: „Što, pa baš smo lepo pričali“. Možete pokušati da ih uverite da ih vi volite kao to što jesu – kao vašu mamu i vašeg tatu – i da su prijatelji nešto što ne traje uvek, dok tata i mama ostaju. Jedan je tata, jedna je mama, a prijatelji dolaze i odlaze, i ne želite o roditeljima da razmišljate kao o nekome ko dolazi i odlazi, želite da budete sigurni da će biti tu za vas. Ne moraju da se pretvaraju da su tinejdžeri da biste im se vi poveravali i normalno pričali s njima. Možda takvo objašnjavanje „upali“.
A ako ne pomogne? Ostaje vam da se pomirite s tim da su vam roditelji takvi i da pokušate da se prilagodite tome (znamo, teško ide – recimo, pokušate da ih tretirate kao ortake, ali čim se s njima našalite onako kao s prijateljima, odmah stigne: „Kako mi se to obraćaš, ja sam ti otac/majka!“). Ako vam smetaju u druženju s prijateljima, s društvom se viđajte negde drugde – u školi, kod njih, izlazite s njima… I pokušajte da se usredsredite na dobre strane svojih roditelja; na primer, s njima je zaista lakše nego s većinom drugačijih roditelja pričati o škakljivim temama kao što su ljubav, seks, kondomi, menstruacija, vlažni snovi… Imaju oni i svojih dobrih strana. Ako se koncentrišete na njih a one lošije probate da izbegnete, biće vam lakše.

Pogledajte komentare (2)

2 komentara

  • Dušan Jelovac

    Priča vam je 100% tačna. Ima tu još da se doda ponešto, jer sam veoma iskusan, ne samo kao roditelj, nego u vezi sa decom uopšte.

  • Snežana Antović

    Da roditelj treba da bude ortak sa svojom decom, ne bi bio roditelj! Treba razgovarati sa decom o svemu, uključujući tu i škakljive teme, ali deca mnogo više saznaju od svojih vršnjaka, iz časopisa ili TV-a. Tako smo se i mi u njihovim godinama edukovali. Bitno je da ste uvek tu kada oni hoće da razgovaraju, a ne kada se to vama kao roditelju prohte. Takođe, deca treba da imaju slobodu da vam se obrate za ćaskanje, savet ili podršku, na bilo koju temu. Uzajamno poštovanje i poverenje mora da postoji.

Ostavite komentar