Lorkina smrt i danas pod cenzurom

Poput nekog biblijskog proroka Federiko Garsija Lorka umeo je da u poetskim snoviđenjima predvidi ne samo ličnu tragičnu sudbinu, već da opiše zlu hroniku Frankove diktature, pa i posledice desničarskog režima koje se u Španiji još uvek osećaju. Jednog od najvećih pesnika 20. veka falangisti su streljali pre osamdeset godina (19. avgusta 1936.), na samom početku građanskog rata, a Španija ni u 21. veku nije uspela da pronađe dovoljno energije i da se u potpunosti suoči sa bezimenim masovnim grobnicama rasutim svuda po Iberijskom poluostrvu. U jednoj od tih jama nestali su, zajedno sa hiljadama drugih žrtava, Lorkini posmrtni ostaci.

Španija obeležava osam decenija otkako su rafali izrešetali tridesetosmogodišnjeg pesnika, a sve je bliža spoznaji da je to mesto gde počiva Lorka trajno zakopano i da ga niko i nikad više ne može iznedriti na videlo.

Kao da je unapred znao da će otići u mrak, Lorka je žalio odlaske, a u odlazećim danima je video smrt.

„Odlaziš pun mene, a kad se vraćaš ne poznaješ me“ napisao je elegično u „Pesmi dana koji odlazi”.

U zbirci „Pesnik u Njujorku” još je detaljnije opisao svoju posthumnu sudbinu: „Tada sam shvatio da sam bio ubijen. Tražili su me u kafeima, po grobljima, u crkvama… Ali me nisu našli. Nikad me nisu našli? Ne. Nikad me nisu našli”.

Tačno tako. Nikad ga nisu našli. U oktobru 2009. tim arheologa i istoričara sa Univerziteta Granada počeo je iskopavanje nedaleko od Alfakara, na mestu koje je tri decenije pre toga označio jedan svedok. On je navodno 1936. kopao jamu u koju su bačena tela Garsije Lorke i još trojice ljudi. Po mišljenju mnogih, Lorka je „sahranjen” pored krivine planinskog puta koji spaja sela Viznar i Alfakar.

Do ovog saznanja se došlo kada je čuveni španski sudija Baltazar Garson (on je u međuvremenu ražalovan i sada je član tima odbrane osnivača „Vikiliksa” Džulijana Asanža), zvanično zatražio (2008) da lokalne crkve i uprava otvore svoje arhive kako bi se rasvetlila sudbina hiljada ljudi, nestalih u građanskom ratu i potom za vreme diktature generala Franka koja je trajala do njegove smrti 1975. godine. Ministarstvo pravde Andaluzije je tada, pre osam godina, objavilo da će posmrtni ostaci Garsije Lorke biti iskopani u roku od „nekoliko nedelja“.

Ipak, posle tri meseca pokazalo se da u ovom plitkom „grobu” (svega 40 cm pod zemljom) nema ničega što bi ukazivalo da u njemu počiva Lorka: nijedna kost, ni tragovi kuršuma, ni parče odeće…

U januaru 2012. istoričar Migel Kabaljero Peres, autor knjige „Poslednjih 13 časova Garsije Lorke” dobio je odobrenje da započne potragu pesnikovih ostataka, pola kilometra od već prekopanog mesta. Ništa nije pronađeno.

Franko je zakopao i pesnikovo delo. Od kada je 1939. zaveo diktaturu pa sve do smrti 1975. o najvećem španskom pesniku 20. veka, kako ga nedvosmisleno ocenjuje evropska književna kritika, nije smela da se vodi nikakva debata unutar Iberijskog poluostrva. Nije se pričalo ni o njegovom delu, ni o životu, a još manje o homoseksualnosti ili njegovoj smrti. Samo redukovana verzija njegovih dela je bila publikovana, dok je Lorkina biografija koju je napisao britanski hispanista Jan Gibson bila zabranjena.

Tek sedamdeset šest godina posle Lorkine smrti otkriveno je ko je čovek kome je pesnik posvetio svoje najstrasnije sonete. Likovni kritičar i novinar Huan Ramires de Lukas krio je čitavog života kutiju sa uspomenama na svoju jednogodišnju vezu sa Lorkom. De Lukas je kutiju u kojoj su se nalazile nepoznate pesme Garsije Lorke i njegov dnevnik predao svojoj sestri neposredno pred smrt 2010. Iz nje je izašlo na videlo da su Garsija Lorka i devetnaestogodišnji student dramaturgije De Lukas bili u ljubavnoj vezi i da su planirali put u Meksiko, kako bi se Lorka spasao progona desničara.

Za odlazak u Meksiko De Lukas je morao da dobije dozvolu svojih roditelja, a Lorka je, ne želeći da bez njega otputuje na drugi kontinent, otišao u međuvremenu u Granadu da se tu sakrije u kući prijatelja. Granada je tih dana pala u ruke Frankovih fašista. Najnovija saznanja o poslednjim Lorkinim danima ukazuju da je mučen i zbog toga što je po opredeljenju bio socijalista (iako se nije bavio politikom), i zbog seksualnog opredeljenja. Pre nego što su ga odveli na streljanje njegovi mučitelji u zatvoru su ga gađali u donje delove tela.

Ne zna se tačno ni kad je konačno ubijen najveći i u svetu najpoznatiji španski pesnik. Zna se da je to bilo u avgustu pre 80 godina između 17. i 19. avgusta.

Povodom godišnjice list La Vangardija iz Barselone u jučerašnjem broju, uz ostale vesti o Garsiji Lorki, objavljuje podatak koji najbolje govori o represiji Frankovog režima. Ovaj dnevnik opisuje kako je tek prvog septembra 1936. godine, dve nedelje posle ubistva Lorke, na svojim stranicama objavio nekoliko redova koji aludiraju da je pesnik mrtav. Priča se o streljanju, ali niko to nije tada ni potvrdio ni demantovao.

Niti se iko tada usuđivao da se raspita za sudbinu Garsije Lorke. Kompozitor Manuel de Falja jedini se odlučio da ode u gradsku upravu. Tamo su ga obavestili da je Lorka streljan i zapretili mu da bi i njega mogla da snađe slična sudbina.

Engleski pisac Herbert Džordž Vels je tek sredinom oktobra 1936, u svojstvu predsednika PEN kluba, telegramom upućenom na adresu vojnog štaba Granade, zatražio je da mu se kaže šta se dogodilo sa Lorkom.

Odgovor pukovnika i guvernera Granade bio je kratak: „Ne znam gde se nalazi Federiko Garsija Lorka. On nije više živ”. Tek tri godine kasnije, 1939, Lorkina porodica upisala je njegovu smrt u registar. U njemu piše da je umro u avgustu 1936. od posledica rana dobijenih u ratu.

A Britanac Jan Gibson i dalje proučava okolnosti pod kojima je stradao andaluzijski poeta. Po njegovim procenama to je bilo 18. a ne 19. avgusta. Izračunajte sami koliko je dana od tada prošlo bez Lorke a da ga nijedno svitanje posle 80 godina nije na pravi način prepoznalo.

Ponekad se preteruje kad se kaže da je sa ubistvom Federika Garsije Lorke ubijena i poezija. Ima li je danas?

(Zorana Šuvaković, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.