Kada izađete iz stana

Jutro je i krenule ste na posao; ili neko drugo doba dana, nekim drugim povodom ste izašle iz stana. Kako se osećate?

Foto: FirmBee/Pixabay.com

Foto: FirmBee/Pixabay.com

Potišteno (bar malo), jer ste izašle iz mesta u kome se osećate slobodno i opušteno, pa, kao kod svoje kuće? Ili se pak osećate rasterećeno? Ako je ovo drugo u pitanju, trebalo bi da razmislite.

Nema ničeg lošeg u tome da volite da izađete, da vam prija da odete na posao koji volite, ili prosto da „izađete među svet“. To je sve pozitivno i super je ako je tako. Ako je, međutim, glavno osećanje kada napustite svoj stan rasterećenje, trebalo bi da se zapitate zašto se tako osećate. Vaš stan je, ipak, mesto koje bi trebalo da vam se dopada i u kome bi trebalo da se osećate prijatno. Ako se, kako izađete iz svog stana, osetite rasterećeno (a ne radi se o tome da, recimo, zbog teške bolesti mesecima niste mogle nikud da mrdnete i željne ste pokreta), to je očigledan znak da vas u vašem stanu nešto opterećuje.

Najverovatnije se radi ili o tome da one sa kojima živite osećate kao teret, ili o tome da vam je stan pun stvari koje više ne zadovoljavaju vaše potrebe ili vaš ukus. Ako se radi o problemu sa ljudima, trebalo bi da, ako je ikako moguće, pokušate da raščistite međusobne odnose – ili, ako postoji mogućnost za to, nađete rešenje u kome nećete deliti životni prostor sa onima sa kojima ne želite da ga delite.

Ukoliko se radi o nepotrebnim ili neodgovarajućim stvarima, odvojte vreme da napravite popis inventara, klasifikujući sve stvari ili kao potrebne ili kao nepotrebne. One koje označite kao nepotrebne, možete ili da poklonite, ili da prodate, ili da jednostavno bacite – za šta god da se opredelite, učinite to što pre, jer ništa nećete postići ako u jednom ćošku nagomilate stvari koje ćete jednog dana pokloniti ili prodati (tako bi vam ostalo opterećenje).

Ovakva vrsta spremanja životnog prostora ujedno je i „psihološko spremanje“ – vratiće vam osećaj udobnosti i zaštite koji bi vaš sopstveni dom morao da vam donese. Može se desiti da postupak bude naporan, ali će vam se rezultat svakako dopasti: moći ćete ponovo da kažete „moja kućica, moja slobodica“ i da uživate u sopstvenom domu. Vredi truda, zar ne?

Pogledajte komentare (1)

Jedan komentar

  • Nataša Gajić

    Problem je… imam stalnu potrebu, i činim često to, ali ne u punoj ili bar dovoljnoj mjeri očigledno, jer ne prestaje do smiraja, potreba za rasterećenjem cijelog prostora, sebe i svih ljudi oko sebe. Otišla bih, neopozivo, i šta onda se vratila, možda u izmijenjenim okolnostima. Juče sam poslije jednog kratkog susreta u poznatom prepoznatom svom gradu, krenula u pravcu svoje kuće, pogrešnom smijeru nazad, kako god, samo ne tamo gdje sam krenula i naumila; koja mi je destinacija milija ili sam pobrkala lončiće, mjesto i vrijeme, idi mi – dođi mi dezorijentisana u momentu, ali nisam se snašla ni kada mi je rečeno da griješim. Sad znam i sjećam se kao kroz maglu da sam putu okrenula leđa, okretala se u krug. Zavrtila zauvijek kolo sreće, i sebi u glavi na tren. Prebukirana sam „sitnicama“ još iz mladosti, napuštala bih, ali povratka poslije nema i to me koči.

Ostavite komentar