Ne mogu više!

U životima mnogih ljudi, i muškaraca i žena, postoji veliki pritisak sa strane da rade ono što se od njih traži. Posrćući pod tim pritiskom, oni i nesvesno počnu da se ponašaju poput robota, da rade samo ono što im se kaže da urade – a onda im u nekom trenutku "pukne film".
Ovakve priče obično počinju još u detinjstvu, od preambicioznih roditelja, koji forsiraju svoju decu u nekom smeru preko svake mere, najčešće pod "to je za tvoje dobro", "jednog ćeš mi dana biti zahvalna/zahvalan" ili "ja sam se žrtvovao/la da bi ti mogao/la…" geslom. Može i kombinacija dva navedena ili sva tri. I to se ne prekine kad dete odraste.
To jest, nekada se prekine u pubertetu, ako se dete pobuni protiv toga da njegovim ili njenim životom u toj meri upravljaju roditelji, ali nekada je i tinejdžer suviše neratoboran da bi to uradio, suviše iscrpljen naporima da udovolji zahtevima, a nekada i bunt bude ugušen. Rezultat? Dobije se odrasla osoba koja i dalje radi ono što joj kažu.
Možda roditelji i dalje forsiraju njegovu ili njenu karijeru (odnosno, vode njihov život umesto njih), možda je tu ulogu preuzeo izrabljivački nastrojen šef, a moguće je i da se time bave partner ili partnerka te osobe. Pre ili kasnije, u životu te osobe doći će do "pucanja" – i za nju je bolje da to bude što pre.
Tada takva osoba shvati da joj je dosta toga da ne vodi sopstveni život i, ako je u njoj ostala i trunka sopstvene ličnosti, uz makar trunku snage, počinje da kopa i rukama i nogama da pobegne od onih koji joj ne daju da diše. Tada su česte, i kod muškaraca i žena, i to bez obzira na godine, drastične promene u stilu i u frizuri, kao signal svima da su postali drugačije osobe. Zatim počinje potraga za sopstvenom ličnošću, samoispitivanje tipa "ko sam ja, šta ja zaista volim, šta ja stvarno želim…". Ova potraga za samim sobom ume da potraje, ali svakako je vredna truda – i svako ko je uopšte počne ima naše čestitke za hrabrost.

Pogledajte komentare (3)

3 komentara

  • Tanja Čukić

    Istinito! Najbolnije je suočavanje sa „savršenim“ vaspitanjem, kojem smo bili podvrgnuti. Elem, toliko „prostora“ je tada dato „emocionalnim manipulatorima“. Što pre suočavanje, pa nek boli do ludila, to više mogućnosti za pravi odabir. Zato bez straha napred, toliko lepog je pred Vama.

  • Ljiljana Hornjak

    Tako je snažan ovaj tekst. Trebalo bi da pobudi što više optimizma i vere u uspešnu borbu. Hrabro napred, svi hrabri!

  • Ljiljana Hornjak

    Da, tekst je fenomenalno istinit. Zaslužuje najvišu ocenu. Ako nešto znači, treba dodati da je odrasla osoba koja i dalje radi ono što joj kažu najčešće takva zbog nemoći da promeni situaciju i okruženje u životu. Ta nemoć može biti zbog emotivnih razloga, straha da ne povredi drage osobe ili da im ne naškodi. A svaka borba za pronalaženje, osamostaljivanje, razumevanje i ljubav, povezana je sa materijalnom nezavisnošću. Da bi otpočeo borbu, čovek mora sebi obezbediti pristojnu egzistenciju. U ovoj našoj, nekada tako lepoj zemlji širokih mogućnosti, odavno nema šanse za veći deo onih prosečnih ljudi. Ovo je postalo društvo velikog ugnjetavanja i ponižavanja. Zlo je poprimilo suviše velike razmere. A zlo se ne može pobediti, ne može se uništiti, od zla se može samo pobeći. U ovoj zemlji se nema kuda pobeći – možeš jedino umreti od gladi (bukvalno) odvažiš li se da potražiš sreću pod suncem. Dakle, prosečni, kojih je većina, nemaju uslova da započnu borbu, a kamoli da u njoj istraju. Zato je u ovoj zemlji većina bolno nesrećna – bez smeška, vere, nade. Oni koji ovde započnu potragu za samim sobom više su nego hrabri, više nego sposobni i više nego omiljeni Bogu, koji im je dozvolio tu sreću da imaju mogućnosti za borbu.

Ostavite komentar