Nije moralo tako

U životu se dešavaju različite stvari, i dobre i loše. Za mnogo toga lošeg što se desi ljudi se upitaju: pa zar je baš moralo tako? I često dođu do zaključka da nije, da je sve moglo i drugačije da bude. Taj zaključak je ispravan, samo što se na njemu ne treba predugo zadržavati, niti u beskraj žaliti što nešto nije ispalo bolje.
Kad pogledate svoj život, sasvim sigurno ćete se setiti različitih stvari koje bi mogle i bolje da budu, kao i onog što ste mogli bolje da učinite. Mogli ste i bolji đak da budete, pa da kasnije upišete neku drugu školu, bolju, onu od koje ste zbog ocena morali da odustanete – nije da ste morali dan i noć da učite, ali niste baš morali ni toliko vremena da straćite na stvari koje vam se danas čine nebitnim. Niste morali sebe ni da dovedete do takvog stanja u kome se fizički nalazite (nedovoljno zategnuti mišići zbog nedostatka vežbanja, na primer). A i u životima vama dragih osoba nije moralo da bude sve tako kako je bilo. Neka draga osoba nije morala da umre tad kada je umrla, ni na taj način, samo da je na vreme reagovala na prve simptome bolesti. Ni na dete niste morali da se izvičete, nije ništa toliko strašno uradilo, nego, eto, vi ste bili nervozni… Jednom kada počnete, takvom razmišljanju nema kraja.
Nisu ovakva razmišljanja u potpunosti beskorisna. Naprotiv. Žaljenje zbog grešaka (svojih ili tuđih) može nam i te kako pomoći da slične greške ne ponovimo u budućnosti, ukoliko nam pruži motivaciju da razmislimo gde smo tačno mi ili te osobe pogrešili i dođemo do konkretnih ideja šta i kako smo mogli da učinimo bolje.
Međutim, jednom kada do zaključka šta i kako može da se uradi bolje stignemo, i, koliko je (i ako je) moguće, saniramo posledice učinjenog, lament nad prošlošću trebalo bi da se završi, jer nakon toga postaje kontraproduktivan. Ukoliko stalno žalimo zbog onog što je baš moglo i bolje da bude, što nije moralo da ispadne tako kako je ispalo, dovodimo sebe u situaciju da, 15 godina kasnije, žalimo što s profesorom na fakultetu nismo imali kvalitetniji odnos, ili što nas vaspitačica u vrtiću nije pustila da se igramo omiljenom igračkom (a baš je mogla!). I tužni smo i nesrećni zbog nečega što nikako ne možemo da promenimo. Nemamo li i danas dovoljno problema o kojima moramo da brinemo, nego dodajemo i one iz prošlosti? A ako nemamo, zar to nije razlog za radost i za uživanje u životu, a ne da sebe silimo da iznova proživljavamo bol koji je trebalo odavno da prođe?
Nije moralo tako. Stvarno nije (osim onda kad okolnosti zaista nisu dopustile drugačiji razvoj situacije). Ali, to je stvar prošlosti, dakle, vremena iz koga treba izvući pouku da ne bismo iznova ponavljali iste greške – a mi treba da živimo sada, i pokušamo da od svoje budućnosti (na koju, za razliku od prošlosti, imamo uticaja) napravimo nešto vredno življenja. Da se ne bismo sa 80 kajali jer baš i nismo morali toliko da žalimo nad onim što je bilo, nekada davno, u životu koji nas baš i nije usrećio.

Pogledajte komentare (3)

3 komentara

  • Nataša Gajić

    Neko ko ne plače „za proljevenim mlijekom“ u snu, plače u snu, inače je sasvim „normalan“ budan i bijesan. Hoću da kažem pa šta bude; neko (ti) učini nešto, dobro ili loše, pa odmah šutne to i prospe darovano mlijeko, znači, uvijek naknadno odmjerava i kaje se zbog učinjenog, datog, pokazanih emocija… Ali i dalje to čini i činio bi i sa 80, da može, ali ne može mu se više. Ja kažem, zašto plakati za nečim što je prošlo kad je već prošlo, ali kajanje je na snazi. I pokajanje, naravno, jer takva nam je „vjera“.

  • Cvetinka Hogl

    Fantastična životna filozofija. Ovaj članak bi trebalo barem jednom nedeljno da pročitamo, da bismo se vraćali na pravi kolosek. Ja jos uvek nepotrebno trošim i nerve i emocije na neke stvari iz prošlosti, a mnogo je racionalnije da to uložim u sadašnjost i deo za budućnost. Ja uglavnom gubim sadašnjost, ili zbog prošlosti ili zbog budućnosti.

  • Nena Kostadinović

    Članak mi se jako dopao jer je veoma poučan.

Ostavite komentar

Oznake