Nikoga to ne zanima

Mnogima se desilo, kad vide nečiji blog ili status na sajtovima kao što je Fejsbuk, da se upitaju koga uopšte zanimaju takve stvari. Moguće je da ne zanimaju vas, ili nas, ali se za bilo šta, ma koliko nebitno i nezanimljivo nekom to moglo izgledati, nađe neko kome se to dopadne.
Recimo, ona na svom blogu piše o potpuno trivijalnim premišljanjima, ili o tome šta je jela za ručak. Ili na svom statusu na Fejsbuku navede da joj se jede paradajz. I vi se upitate koga je briga šta je ona jela za ručak (da je bar bilo neko interesantno jelo za koje je ostavila recept, pa da to ima neku svrhu) ili šta joj se sad jede – a onda na blogu vidite pohvalne komentare i na Fejsbuku vidite da ima njih petnaest kojima se dopao taj post. I ništa vam nije jasno.
Oni kojima se to dopalo najverovatnije su osobe na neki način slične njoj, pa se u takvim postovima prepoznaju. Ni oni nemaju o nečemu posebnom da pričaju ili pišu (teško da baš svi mogu da raspravljaju o filioque ili kvantnoj fizici, i daleko od toga da svi moraju da pričaju o takvim stvarima), a kao i svako ljudsko biće, osećaju potrebu za komunikacijom. I onda pišu o onome što im padne na pamet, nadaju se da će to nekoga zainteresovati u svetu u kome je sve češći stav: "Ne znam i ne zanima me", da će se uspostaviti bar nekakva komunikacija. Makar i pričali o trivijalnim stvarima, barem će nekog (virtuelnog) kontakta biti, biće nekakve reakcije na njihove reči. Makar i nemali da kažu ništa što bi vama lično bilo interesantno, i dalje im je potrebno da s nekim komuniciraju – i ovim putem nalaze one koji na tu njihovu potrebu odgovaraju.
Ne može sve da nas zanima isto. Nekom je krajnje dosadno da čita o tome šta je neko ručao, a nekom drugom bi bilo dosadno da čita nešto drugo – dobro je dok je moguće naći one s kojima možete da komunicirate, makar i vrituelnim putem, mada bi ipak bilo bolje uživo se viđati i družiti s ljudima.

Ostavite komentar

Ostavite komentar