Paziti koliko otkrivate o sebi (2)

Svima nam je potrebno da razgovaramo s drugim ljudima, nekada se radi o ćaskanju, nekada o bitnoj razmeni informacija, dogovaranju, poveravanju o nečemu što nas tišti… Nije uvek lako odrediti dokle bi trebalo ići u poveravanju.
Nekada je potreba da se o nečemu poverite veoma jaka i teško je suzdržati se da ne kažete ništa (pod pretpostavkom da imate nekog ko će vas saslušati, naravno). A opet, moguće je da se, kad potreba za poveravanjem prođe, pokajete zbog onog što ste rekle, bude vas blam što neko zna takav intiman detalj (ili, još gore, što ste izbrbljale tuđ intimni detalj), da i ne spominjemo da nikada ne možete biti zaista sigurni da osoba kojoj ste to poverile neće nikome reći. A ne možete uvek ni da ih krivite što nisu sačuvali tajnu – šta ako ste joj poverili nešto što je za nju bilo preveliko opterećenje, i nije izdržala a da se ne poveri još nekom (ili se poverila dnevniku, koji je kasnije neko pročitao, ili je od onih koji se povere svom blogu, što kasnije bilo ko može da pročita)? I za vas je nekad opterećenje da nešto znate (recimo, da znate da vaša draga prijateljica vara svog muža, jednog jako dobrog čoveka, a vi im još i redovno idete u posetu kao bračnom paru i teško vam je da od tog dobrog čoveka krijete takvu tajnu, a ne želite ni da odate prijateljicu), i radije biste da tu vrstu tajni zadrže za sebe – slično se spram vaših tajni mogu osećati i drugi.
U celoj stvari nezgodno je to što se ne može konkretno reći: e, tu treba stati, o tome-i-tome ne treba nikome pričati. Treba razgovarati s ljudima, i svakako da će dobar deo priče biti manje ili više lične prirode, ali gde je za koga granica razlikuje se od slučaja do slučaja, zavisi od toga kakve su osobe u pitanju, kakve su okolnosti, kakvo je okruženje. Na nekim radnim mestima ne očekuje se nikakvo lično poveravanje među kolegama, i može vam čak ugroziti karijeru ako pričate o ličnim stvarima; u drugim firmama pričanje o ličnom je normalno, i ako niste skloni tome, među ljudima koji su navikli da pričaju o takvim stvarima možete delovati hladno i odbojno i kao da ih gledate s visine. Ni među prijateljima nije uvek lako proceniti, možda će nekome biti opterećenje to što ste mu poverili, možda neće, možda ćete se vi kasnije kajati…
Može da bude dobra ideja pažljivo razmisliti dokle vam je prihvatljivo da idete i u poveravanju i u slušanju (dobro je unapred imati predstavu o tome, da vas nečije poveravanje ne uhvati "na prepad"), i onda to pokušati da nekako uklopite s onim što vam je poznato o vašim sagovornicima i okolinom u kojoj ste (možete i da pitate, ako niste sigurni, da li vašem sagovorniku smeta da pričate o tome-i-tome). A nije loše ni pažljivo razmisliti pre nego što nešto kažete: hoćete li se i sutra, sledeće nedelje, meseca, godine, lagodno osećati znajući da osoba kojoj ste se poverile zna taj intimni detalj o vama (jednom kad ga sazna, ne može nekim magičnim putem da ga više ne zna, nema nazad), ili bi vam možda ipak bilo bolje da to zadržite za sebe.

Pogledajte komentare (4)

4 komentara

  • Lana Popović

    Osoba koja uvek ćuti i o sebi nikada ništa ne priča – govori mnogo više o sebi od onih koji usta ne zatvaraju.

  • Tina Panić

    Maksimalno se trudim da o meni što manje znaju, ali to je ponekad tako nemoguće. Kad sam bila mlađa, nisam o tome razmišljala, ali što sam starija, sve manje pričam o sebi i to postaje veliki problem kad su prijatelji u pitanju i kolege na poslu. Više puta sam se tako dobro opekla da to ne želim nikad više. Zato – ćutanje je zlato.

  • Radomirka Gavrić

    Do koje mjere povjeriti se drugima jako je delikatno pitanje, nekad može i dobro da nas košta to „što nas neko ima u šaci“, naročito ako smo bili brzopleti pa „izbrbljali“ nekome nešto o sebi kog dovoljno ne poznajemo. Ja ovaj problem rješavam tako što odem u crkvu, pomolim se Svevišnjem, zamolim da mi da razboritost da postupam na najbolji mogući način. Međutim, šta sa onima koji su ateisti? Oni se vjerovatno uzdaju u sopstvene snage.

  • Nataša Gajić

    Nevjerovatno je koliki broj ljudi uopšte ne pamti detalje iz nečijeg ličnog života, koliko se ne udubljuje u njih, ne razabire ih, kako se to kaže. Čak i kad je u pitanju šira familija, ja ne mogu da se saberem ko je čiji, s kim, a kamoli kako, još da mi se samo to kaže, a rijetko ih viđam, a tek ljude koje slabo poznajem. Činjenice lako ostaju u maglinama, sjećanja, ako se ne konzumiraju i ne prepričavaju previše, a ima i ljudi koji ih brže-bolje i zloupotrijebe, rijetko ko predugo lupa glavu oko njih. Tu su nove i nove senzacije, novo bombardovanje svim mogućim informacijama koje su zanimljivije od običnog-neobičnog trača koji se usput negdje izgubio, promjenio i čiji detalji možda više nisu ni vjerodostojni ili čak nikad nisu ni bili, jer nekome je trebala u životu slatka mala laž, iluzija čak. Čista malograđanština iz nekadašnjih tzv. mirnijih i sporijih vremena, kad je i glasine bilo moguće natenane raščlanjivati ili lomiti preko koljena u mogućoj osudi, bože moj, nečijeg nedoličnog ponašanja. A sve se saznalo, naravno, kad neko maše crvenom krpom pred očima, to je tako očigledno ili pak sakrilo, kad je neko umetnuo svoju jabuku u punu korpu sličnih i sakrio je, pa se ti snađi, ako imaš vremena.

Ostavite komentar