35. BITEF: „Porodični krug za tri sestre“

Predstavom „Porodični krug za tri sestre“ se završio ovogodišnji, 35. po redu BITEF. Publika se još jednom, posle „Galeba“, susrela sa trupom „Centre Dramatque National de Normandie“ i rediteljem Erikom Lakaskadom. Kao deo „Trilogije Čehov“, predstava ima ulogu „vezivnog tkiva“ – ona povezuje preostala dva komada, „Galeba“ i „Ivanova“. Sam reditelj kaže:

„Krug igre „Ivanov“, ili čovek u stanju krize u potrazi za životnim putem, putem svog života; „Galeb“, kao stvaralački čin sublimacije ljudskog postojanja, problematike pozorišta u pozorištu; „Tri sestre“, kao snovi ljudskog bića o novom životu, u potrazi za budućim životom. Triptih u kome predstava „Porodicni krug za tri sestre“ povezuje „Ivanova“ i „Galeba“. Krug igre za glumce i gledaoce zajedno, gde se tekstovi i reči drobe u neočekivana nesaglasja. Krug za snivanje novog života, pre nego što će se vratiti na scenu patnji. Patnji složenih i dvosmislenih likova, koji se kreću u neobičnoj, skoro stvarnoj atmosferi, ali uvek malo pomerenoj“.

Osnovna ideja reditelja je bila da se publici predoči jedno stanje blisko stanju proba ili, tačnije, nešto između proba i dovršene predstave, između trenutka otkrića i trenutka predstave. „Toliko se divnih stvari dešava dok se proba, a to sve nestaje u „dovršavanju“ posla. Pokušao bih da to pružim publici: nekakvo uvežbavanje kad se razmenjuju uloge, kad se samo jedna scena obrađuje do u beskraj, kad se uzme pet scena, pri čemu se izbacuju muški likovi, itd. To je trenutak razlaganja strukture i deljenja s publikom, praćenje jednog nastajanja koje bi da ostane nastajanje, kako bi glumac ostao na oprezu, ali i reditelj i publika“, objašnjava Lakaskad.

Kritičar pariskog „Le Figaro“-a daje preciznu i sažetu ocenu ove predstave:

„Posle „Ivanova“ i „Galeba“, treći deo „Trilogije Čehov“ nas ponovo uverava u postojanost kvaliteta i vitalnost rada Lakaskada i njegove „pozorišne laboratorije“. To posebno važi za glumce. Izmešani sa publikom, glumci iznenada ustaju sa stolica, pokazuju se, tako da nam se čini da smo to mi, naterani da ispraznimo svoju dušu, tu, pred svima, u porodici. Ima u toj nezavršenosti, u tim fragmentima, posebne istine koja ostaje nedostupna takozvanim „završenim“ predstavama. To jeste pozorišna radionica, ali ona dodiruje ono suštinski kod Čehova: dobrotu, blagu ironiju, okrutni šarm epohe. Lakaskad konstruiše gramatiku želja, gde svako može da se prepozna, preispita, oplemeni“.

Dodatne informacije o predstavi i trupi: