Proces tranzicije u koji je srpsko društvo duboko zagazilo, kao i znatne promene u ekonomskoj i političkoj strukturi zemlje, ali i percepciji prostornih i razvojnih potreba, doneli su i donose i niz dilema i inovacija u načinu upravljanja gradovima Srbije i u koncipiranju novih arhitektonskih poduhvata u njima.
Veća orijentacija na rentabilnost, postulati ekonomske i ekološke održivosti koji dobijaju sve veći značaj, kao i pokatkad surove ali suštinski neizbežne zakonomernosti kapitalističke privrede i neumoljivog principa selekcije najboljih i najjačih, doneli su nove vetrove i u ovdašnja arhitektonsko-urbanistička promišljanja.
Bez pretenzija da otvaramo Pandorinu kutiju u kojoj su skrivene sve zamke i složenosti ovog procesa, pokušaćemo da vam predstavimo samo jedan beogradski primer, koji, međutim, rečito govori o tome koliko je složen splet okolnosti u kojima mnoštvo aktera – profesionalnih, političkih, kulturnih, ekonomskih i raznih drugih – pokušava da uzme što veći deo kolača za sebe, neretko imajući ciljeve posve drugačije, pa i direktno suprotstavljene namerama drugih grupa i aktera.
Bombardovanje Beograda, premda znatno „milostivije“ nego u slučaju nekih drugih srpskih gradova (Novog Sada, recimo), ostavilo je znatne posledice u njegovoj fizičkoj strukturi, naročito ozbiljnim oštećenjem koje je pretrpelo nekoliko gradskih prepoznatljivih simbola i markera (Generalštab, Komanda vazduhoplovstva, MUP, Vlada Srbije…). Jedna od najozbiljnije narušenih zgrada svakako je Poslovni centar „Ušće“, još uvek među Beograđanima poznatiji kao CK, po svojoj nekadašnjoj funkciji. Slučaj i sudbina ove zgrade u sebi odslikavaju svu složenost situacije u kojoj se gradovi Srbije, raspeti između javnog i privatnih interesa, danas nalaze. Snažan prodor kapitala u ovoj oblasti gotovo nezajažljivo grabi sve pred sobom, a regulatorni mehanizmi osiromašenog društva na taj kapital ne mogu biti imuni.
Dakle, odmah posle bombardovanja se, zajedno sa ostalim porušenim objektima, otvorilo pitanje i ovog, ako po simboličkom sadržaju i diskutabilnog, po gabaritima, položaju u gradskoj matrici i njegovoj silueti, svakako markantnog, štaviše – dominantnog objekta. Ideje su išle od morbidnih, ideološki obojenih predloga da se zgrada sačuva u postojećem obliku kao svedočanstvo vremena i događaja, do, takođe ideološki obojenih ali nešto razumljivijih predloga da se ukloni sa lica zemlje kao simbol totalitarizma (ovi predlozi naročito su se pojačali posle oktobra 2000). Negde u međuprostoru ta dva ekstrema levitirali su stavovi stručne javnosti, pritisnute tada totalitarnim režimom ali i suočene sa objektivnim profesionalnim problemima koji bi se u ovakvoj situaciji nametnuli i u društvima mnogo bogatijim i zdravijim od našeg: nedoumice, sumnje i premišljanja u pogledu statičkog integriteta, rentabilnosti rekonstrukcije, mogućnosti adaptacije, preoblikovanja i/ili prenamene zgrade. Obično se ukazivalo na to da ova zgrada jeste opterećena svojom prošlošću i korespondentnim aspiracijama koje je arhitektonsko oblikovanje trebalo da izrazi, ali i na činjenicu da se, objektivno uzevši, radi o jednostavnom, neutralno oblikovanom objektu, koji celinom svoje pojavnosti čini neizostavni deo urbane memorije grada. U međuvremenu, na zgradi nisu bile preduzimane bilo kakve mere sanacije niti ispitivanja koja bi objektivno pokazala stepen oštećenja i tako olakšala ekonomsku analizu. Paradoksalno i suprotno svim očekivanjima kako stručne javnosti tako i Beograđana uopšte, demokratske promene nisu skinule veo tajne sa ovog i sličnih slučajeva. U takvim uslovima, čaršija je vrlo brzo uspela da rasprede priče o budućnosti ovog objekta, po prirodi svoje visine i uočljivosti, interesantnog mnoštvu Beograđana koji tom trasom svakog dana idu na posao, u školu, pozorište, noćni život… „Kalkulacije“ su se kretale u rasponu od ±10 spratova, pri čemu su se o potencijalnim investitorima, ali i budućoj nameni objekta mogle čuti zaista najneverovatnije kombinacije.
Nastaviće se.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.