Decenija koja je za nama jedna je od najtežih i najneizvesnijih u relativno dugoj, a svakako poprilično burnoj istoriji srpskog naroda. Uzlet i pad jedne političke i državne koncepcije koju ovom prilikom nećemo analizirati prouzrokovao je, međutim, brojne i složene posledice na svim planovima ljudskog života: od svakodnevne egzistencije do stvari (barem prividno) veoma udaljenih od nje, a vezanih za identitet, poreklo, ime i jezik.
U tom smislu, jedan od, kod Srba, najradije korišćenih simbola upravo jeste i nacionalno pismo. Kako je politika stare Jugoslavije prema identitetu Srba kao objektivno dominantnog naroda u mnogo čemu bila opresivna, nigde se pismo kao ovde nije shvatalo i doživljavalo kao simbol različitosti i očuvanja sopstvenog identiteta spram drugih. Premda se učila u školi, a u informisanju, izdavaštvu i drugim sferama javnog života socijalističke Srbije imala blagu prednost, favorizacija latinice na opštem, saveznom nivou nije bila nešto što se moglo prenebreći. Ćirilica je, u tom miljeu, postala više od pukog upotrebnog sredstva namenjenog razmeni informacija: ona je stekla status važnog nacionalnog obeležja, bez kojeg se ništa važno, od ličnog do opšteg, društvenog nivoa, nije moglo ni početi ni završiti, dobivši u svom značenju čak i primesu disidentskog ili odmetničkog. Paralelno sa tim, njena funkcionalna zastupljenost u medijima, državnoj administraciji, a shodno tome i ekonomskom životu, oglašavanju i drugim sferama u kojima pisane poruke igraju važnu ulogu, lagano je opadala.
Prihvatanje novih informacionih sistema koji je trebalo da zamene stare, „papirne“ sisteme administriranja, teklo je stoga u okolnostima sasvim specifičnim i nesvojstvenim nijednoj drugoj sredini sa nelatiničnim autohtonim pismom. Dok je ćirilica zauzimala važno mesto u oblasti kapitalnog, monumentalnog izdavaštva, dotle je latinica „osvajala teritorije“ u manje ceremonijalnim, ali zato daleko razgranatijim, kvantitativno jačim i svakodnevnom životu bližim oblastima administracije, marketinga i štampe. Oni sa naročito dugim pamćenjem mogli bi se setiti čak i zaplene i uništavanja ćiriličnih pisaćih mašina posle II svetskog rata, posle čega su ove na volšeban način u gotovo svim državnim institucijama zamenjene latiničnim, kao i neverovatne teškoće nalaženja ćiriličnih pisaćih mašina u slobodnoj prodaji, ali bi nas podrobnija analiza ove (svakako zanimljive) problematike već odvela i suviše daleko.
Kako se srpski, odnosno tada srpskohrvatski jezik, mogao i može, usled karakteristika svog pravopisa, pisati i ćirilicom i latinicom, to su informatička rešenja i sistemi koja su počela da se uvode sredinom i krajem osamdesetih godina prošlog veka, zasnovana uglavnom na zapadnoj tehnologiji, trpela minimalna prilagođavanja i izmene, a latinica je, usled nedostatka vizije o budućim mogućnostima ali i potcenjivanja ogromnog značaja tehnologije u vremenima koja dolaze, bila smatrana sasvim zadovoljavajućim rešenjem, te se u društvu i stručnoj javnosti nije ni osetila posebna potreba za razvojem autentičnih ćiriličnih rešenja. Druge zemlje i narodi bivšeg socijalističkog bloka, koji su, istina, u tranziciju, a time i opštu digitalizaciju ušli nešto kasnije od nas, nisu imali tako (prividno) lagodan položaj, naročito ukoliko se radi o ćiriličnim jezicima: sva softverska rešenja su, često i od temelja, morali da prilagođavaju osobenostima svog jezičkog i azbučnog okruženja. U početku ih je to stavilo u neugodan i mukotrpan položaj koji je iziskivao mnogo rada, ali su se rezultati pojavili ubrzo zatim: lokalizacija softvera i razvoj sve neophodne podrške za dotične jezike tekao je, po pravilu, mnogo lakše nego što se to sada dešava u srpskom slučaju. Naročito treba istaći činjenicu da su u svim tim zemljama upravo računari i savremene tehnologije, inače jedna od najčešćih meta boraca protiv globalizacije, odigrali ključnu ulogu u rehabilitaciji nacionalnog kulture i jezika i stvaranju uslova za njegovu egzistenciju u vremenima koja dolaze.
O razlozima i posledicama za drugačiji, specifičan put kojim je krenula Srbija čitajte u sledećem prilogu.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.