BEOGRAD – „Večna Rusija“ pozorišne kritičarke, istoričarke i producentkinje Marine Davidove, najavljena kao pozorišna instalacija, na programu je Bitefa danas, sutra i prekosutra.
Nastala u okviru festivala „Utopijske realnosti“ kao produkcija pozorišta HAU Hebel am Ufer i institucije Haus del Kulturen den Velt, predstavlja kratak pregled nekoliko vekova istorije Rusije i pokazuje vezu između ruske istorije i sadašnjeg trenutka.
Kroz lavirint sastavljen od nekoliko raštrkanih soba u Narodnom pozorištu, u kojima se menjaju detalji različitih ikonografija – od carske, preko staljinističke do putinovske, Davidova, zajedno sa vizuelnom umetnicom i scenografom Verom Martinov i kompozitorom Vladimirom Ranevim, vodi publiku zapletenim putevima ruske političke i kulturne istorije, prikazujući neprestanu napetost između osvajanja slobode i povratka na ugnjetavanje, društvenog progresa i regresije.
Davidova kaže da predstavu „Večna Rusija“ ne treba doživeti kao objektivnu priču, već njeno subjektivno viđenje.
„Glavni prostor koji nazivam „Večna Rusije“ je vrsta matriksa i rekla bih naša sudbina. Neprestano pokušavamo da izađemo iz te „večne Rusije“ u utopije i svaki put imamo potrebu da se vratimo. Možda ne želimo, ali stalno se vraćamo do prostora koji se menja, ali istovremeno okvir ostaje isti“, objasnila je Davidova u intrevjuu Tanjugu.
Ona je dodala da publika fizički treba da oseti kako izgleda prepustiti se utopiji, bukvalno je dodirnuti, a onda se vratiti, jer je utopija više duh nego stvarnost.
„Naši pokušaji da dođemo do slobode su često završavali neuspehom“, kaže autorka i podseća da su 1917. zapravo bile dve revolucije u Rusiji, potpuno drugačije, sa razmakom od samo devet meseci.
„Tokom tih devet meseci Rusija je pružila slobode ljudima više od bilo koje evropske zemlje, to je bio jedinstven period u našoj istoriji. Može se uporediti samo sa kratkim periodom slobode između Staljinove smrti i početka devedesetih godina. Samo za nekoliko meseci ili nekoliko godina dolazili smo ponovo u istu situaciju, do autoritarnog režima i arhaičnih obrazaca života“, primetila je ona.
Objašnjenje o lakom vraćanju autoritarnosti u Rusiji Davidova traži u dalekoj istoriji, tatarskoj i mongolskoj invaziji, zbog čega je, kaže, Rusija „postala više azijska nego evropska zemlja“.
„Pokušali smo da prevaziđemo istočnjačku tradiciju, ali nisam nastojala da sve u predstavi objasnim, već da pokažem taj krug želja tokom istorije Rusije“, pojasnila je Davidova.
Soba nazvana „Večna Rusija“ na početku je uređena kao salon za ručavanje carske porodice sa centralnim portretom na kome je Nikolaj Drugi Romanov, zatim na njegovo mesto dolazi Staljinov portret, dekor se menja, da bi na kraju sam portret bio podeljen poput karte za igranje – sa glavom Staljina i glavom Nikolja Drugog, dok je susedni zid prekriven Putinovim portretima.
„Polazimo od jedne Rusije i završavamo sa istom. Dekor je drugačiji, ali suština je ista. Problem nije samo što ljudi nisu slobodni, već što većini nije potrebna sloboda. Oni su navikli da žive bez slobode i čak se osećaju komforno, mali procenat populacije je čak i srećan tako. Tu je reč o različitom mentalitetu u istoj zemlji“, primetila je Davidova.
Posetioci izlaze iz „Večne Rusije“ u tri „utopije“ – prva je posvećena istoriji levičarskih ideja, druga istoriji ruske avangarde i treća seksualnoj revoluciji, i uvek se vraćaju u centralnu prostoriju da bi se na kraju čuo glas: „Postoji samo jedan izlaz iz Večne Rusije“.
„Nisam želela da dajem striktne odgovore na sva pitanja, već da svako od posetilaca ima svoj doživljaj svakog segmenta u predstavi. I taj izlaz iz „Večne Rusije“ je nešto što ostavljam publici da odluči šta želi sa tim“, rekla je Davidova.
„Večna Rusija“ za nju nije instalacija već predstava bez ljudi na sceni, sa vrlo snažnom dramaturgijom.
„Instalacija podrazumeva da posetilac ima slobodu kretanja, a ovde čak i kada ste slobodni u Večnoj Rusiji, svetlo fokusira pažnju publike na određene objekte. Za mene je to predstava bez ljudi, ali sa karakterima. Glavni karakteri su političke i ideološke ideje“, objasnila je autorka.
O reakciji publike kaže da je za Nemce „Večna Rusija“ samo umetničko delo, dok su Rusi plakali.
„Kada smo prikazali predstavu u Berlinu 18. marta na dan predsedničkih izbora u Rusiji, mnogo Rusa je plakalo tokom predstave. Za njih to nije samo umetničko delo, to je deo njihovog života i reakcije su bile vrlo snažne. Neki moji prijatelji su me nakon predstave pitali: Šta sada da radimo?“, rekla je Davidova.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.