Posle svega što se poslednjih godina moglo pročitati i videti, sliku o meksičkoj umetnici Fridi Kalo (1907-1954) na najbolji način upotpunjuje ona sama, i to kroz „Dnevnik“, intimnu ispovest Kaloove, koji se može pronaći u beogradskim knjižarama.
Pisala ga je, crtala i islikavala u poslednjoj deceniji života, pa i u poslednje dve godine, kada ju je bolest konačno prikovala za postelju i odvojila od štafelaja. Tako je potrebu za slikanjem utolila crtežima u svesci koja se danas izlaže među njenim delima.
Pisac Karlos Fuentes u nadahnutom predgovoru kaže da je dnevnik ove slikarke „njena linija obalske plovidbe po svetu“; po svemu što ju je okruživalo, ali i po onome što joj je bilo nedostižno. Intimni autoportret sadrži priznanja od kojih se neka zaista mogu izreći samo u razgovoru sa samim sobom, a kreću se u luku od političkih ubeđenja do najličnijih iskaza.
„Ja sam u biti komunista“, piše na jednom mestu Kaloova, što je potvrdila odlukom da za godinu svog rođenja proglasi 1910, godinu meksičke revolucije. „Ja volim Dijega i nikoga više“, uzvikuje u jednom od mnogobrojnih zapisa posvećenih Dijegu Riveri, životnom saputniku sa kojim se više puta razilazila, ali je, što dokazuje upravo u Dnevniku, njime bila trajno opčinjena. O složenosti njihove ljubavi svedoče njemu upućena pisma, puna izjava ljubavi.
Jedna od najpotresnijih stranica u Dnevniku jeste crtež dvaju stopala odvojenih od tela koji svedoči o tragediji koja joj je obeležila život i zbog koje je ostala težak invalid. Sudar u kojem je nastradala i ljubav prema Dijegu – dva su ključna događaja koja su obeležila njen život.
Za one koji nisu poklonici pisane reči postoji još jedan način da se upoznaju sa likom i delom ove umetnice s obzirom na to da se u bioskopima prikazuje odlična ekranizacija njenog života, sa Selmom Hajek u glavnoj ulozi.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.