BEOGRAD – Predstava “Adresa svemir: nekoliko poruka” nemačkog savremenog pisca Volframa Loca, u režiji Anje Suše, premijerno je izvedena sinoć na sceni Bitef teatra pred gotovo punom salom zadovoljne publike.
Najnovija drama je ujedno bila i poslednja pozorišna premijera u Beogradu za ovu 2021. godinu i sudeći po reakcijama stručne javnosti na izvođenju scenskog dela, na kvalitetan način je zaokružena turbulentna kulturna sezona.
Značaj same predstave leži pre svega u poduhvatu da se nagrađivana rediteljka Anja Suša posle 10 godina vraća u Bitef teatar i u srpsko pozorište, budući da odavno živi i uspešno radi u Švedskoj, gde predaje pozorišnu režiju u Stokholmu.
Osim nezaboravnih predstava kao reditelj u Beogradu i Srbiji (pre svega maestralni komad “Jastučko” u BDP-u), ostala je upamćena kao veoma uspešan upravnik Malog pozorišta “Duško Radović”, kao i selektor BITEF festivala, uz Jovana Ćirilova.
U novom komadu igra veoma različita generacija glumaca i drugačijeg međusobnog senzibiliteta – Mladen Andrejević, Milutin Dapčević, Danijel Sič, Aleksandar Vučković, Nikola Malbaša, Jelena Ililć, Milica Sužnević.
Ipak, svo sedmoro su se čarobno uklopili u jedan neobičan dramski tekst, koji u svojoj osnovi i prema konceptu podseća delimično na antologijsku dramu apsurda “Čekajući Godoa” Semjuela Beketa.
Predstava u potpunosti odgovara avangardnom teatru i novim evropskim tendencijama, tako da je gotovo sigurno da će biti selektovana za naredno, 56. izdanje festivala BITEF 2022.
Takođe, ovaj višeslojan, apsurdan, fragmentarni komad veoma cenjenog nemačkog dramatičara u dobroj meri je okrenut pravcu moderne dramaturgije koju je upravo Anja Suša uvela na Večernju scenu pozorišta “Duško Radović”, dok je bila 10 godina na njegovom čelu.
Tada je rediteljka otkrivala pozorišnoj javnosti veoma hrabre, osvešćene, analitične i brutalne pozorišne priče neotkrivenih evropskih autora, i samim tim, njeno najnovije delo “Adresa svemir: nekoliko poruka” moglo bi se zamisliti kao deo tadašnjeg repertoara “Radovića”.
Kako je u Evropi u poslednjoj deceniji režirala više od 20 predstava, jasna je linija evropskog profila kome je rediteljka težila, tako da je to bogato svetsko iskustvo primenila u radu na ovom projektu.
Jedinstvena drama se sastoji iz niza scena koje su same po sebi već na neki način zaokružena celina.
Fragmentarna dramaturgija Volframa Loca publiku odvodi u čudesan svet post-moderne u kome se dva lika u priči pitaju da li su oni stvarni ili su samo fiktivni junaci ove predstave.
Kako bi želeli da su nešto više od protagonista ili antagonista komada, pokušavaju da zavređuju pažnju gledalaca da bi postali možda i realni van okvira drame.
Onda se odvija jedan bajkovit univerzum naizgled serije besmislica sa dubokim analizama i filozofskim stavovima, ali ne na nivou teorije, eseja na sceni ili traktata, već jedne potentne priče sa višestrukim sadržajem.
Moguće da je za prosečnu publiku koja nije iz užeg kruga pozorišnog sveta, teže da prati nekada i previše informacija, dešavanja, intenzivne radnje na sceni, jer je kosmos ovog autentičnog pisca dosta misteriozan, uzbudljiv, težak, mučan i veoma intrigantan.
Kao neka vrsta tragikomičnog omnibusa na sceni, drama od polazne tačke izgubljenih likova koji bi da postanu stvarni i životni, putuje kroz začudnu sferu ideje jednog voditelja da se šalju neke važne poruke sa Zemlje daleko u svemir.
Tako nastaje serija ispovesti različitih karaktera, kao da su svi redom pali iz neke komične TV serije, telenovele, animiranih filmova ili bajke za odrasle.
Rediteljka nije dopuštala da se publika opusti, kao ni glumci, jer je sve vreme kreirala mnoga zanimljiva rediteljska rešenja, puna maštovitosti i originalnosti, tako da ni jedne sekunde skoro da ne sme da se trepne, jer će se propustiti nešto zanimljivo, otkačeno, lucidno i nesvakidašnje.
Iako je Suša ovom predstavom dokazala da je na ovim prostorima bila jedna od najupečatljivijih autorki, veliku zaslugu svakako ima retko izvanredan glumački ansambl.
Skoro svako od glumaca je odigrao neku novu dimenziju svog umetničkog bića koju ranije nije pokazao, osim možda Mladena Andrejevića, koji je zadržao svoj prepoznatljiv manirizam.
Mlađi glumci su pokazali izuzetnu zrelost i ozbiljnost u tumačenju svojih rola i dominirali su svojim scenama – pre svega Aleksandar Vučković i Nikola Malbaša, uz Milicu Sužnević.
Nešto malo stariji i iskusniji Jelena Ilić i Danijel Sič briljirali su kada god se pojave u ovom veoma duhovitom, ciničnom, poetičnom i radikalno apsurdnom komadu.
Ipak, glumac Milutin Dapčević je sve istisnuo svojom interpretacijom više uloga, i od trenutka kada on dobije veliki prostor, predstava istovremeno “proradi”, i uz neliko slabih mesta sa opadanjem dinamike i pažnje, drži jedan visoki nivo u svakom pogledu.
Njegov prvi monolog je bio toliko urnebesan i čudesan, da je cela sala Bitef teatra sve vreme plakala od smeha, i to je dobrano potrajalo i postiglo snažan efekat.
Milutin Dapčević decenijama stvara uspešnu karijeru u Italiji, pretežno u pozorištu, poznat je iz filma “Tito i ja” (1991), zadesio se u Beogradu tokom pandemije, gde je obnovio kontakt sa rediteljkom.
Anja Suša je imala iskustva sa nemačkim piscem Locom, jer je režirala njegov tekst “Urnebesna tama” u Gradskom pozorištu u Helsingborgu (Švedska),a ta drama prema romanu “Srce tame” Džozefa Konrada (inspiracija za film “Apokalipsa danas”) je igrana na maloj sceni pozorišta Atelje 212.
Za ovu uspešnu, čarobnu predstavu, scenski pokret potpisuje poznati glumac Damjan Kecojević, dok su u ekipi bili još – Ilva Norlin (scena), Maja Mirković (kostim), Igor Gostuški (muzika).
(Tanjug)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.