Romani-prvenci mogu se pokazati kao dobri, loši, osrednji… Baš kao i svaka druga knjiga. Roman-prvenac nigerijske spisateljice Čimamande Ngozi Adiči „Purpurni hibiskus“ dobar je roman, uz neke početničke greške.
„Purpurni hibiskus“ je roman o jednoj nigerijskoj porodici, ispričan iz ugla četrnaestogodišnje Kambili. Ona i njen stariji brat Jaja (nadimak iz ranog detinjstva, kada je „ja-ja“ bilo sve što je umeo da izgovori), spolja gledano, žive u sjajnim uslovima. Imaju lepu kuću s baštom, njihov otac je ugledan poslovni čovek, uz to i veoma pošten, novine čiji je vlasnik redak su primer iskrenog beskompromisnog novinarstva, u zemlji gde ima jako puno sirotinje ovo dvoje tinejdžera pohađaju dobru misionarsku školu i ne znaju za glad (ne u sopstvenom stomaku), niti za nedostatak odeće. Njihov život nije, međutim, toliko lep.
Problem cele porodice je prestrog otac – u toj meri strog da se može govoriti o mentalnom poremećaju. On je pošten čovek koji velikodušno pomaže sirotinji, i to je baš lepo, ali je za svoju porodicu postavio nemoguće visoke kriterijume. Sam je počeo od siromašnog dečačića i radom je stekao sve što ima, i zato, jer već u startu svojoj porodici može da obezbedi odlične materijalne uslove, od njih zahteva savršenstvo. U svemu. Ni najmanja greška nije dozvoljena, biva surovo kažnjena (sam otac će plakati dok sinčiću odseca deo prsta jer na jednom testu nije bio najbolji, ali ga to neće sprečiti da osakati sopstveno dete). Ne postoji popuštanje ni zbog bolesti, za tako nešto se Bog moli za oproštaj jer se pokleklo pred slabošću tela. Majka pokušava da pomogne deci, ali je slaba, i njena pomoć se uglavnom svodi na lečenje posledica (tj. lečenje povreda), dok se Jaja pokazuje kao mnogo veći zaštitnik, onoliko koliko to dete može.
Kambilin i Jajin život iz korena se menja nakon što neko vreme provedu sa svojom tetkom Ifeomom. Ona je siromašna žena (predavač na Univerzitetu, ali siromašna), ali nasmejana, i kuća u kojoj živi sa decom (muž joj je poginuo u saobraćajnoj nesreći) odzvanja od smeha, i njenog i njene dece. Već i to je šok za Kambili i Jaju, koji se nikada ne smeju. Dok borave kod tetke, Jaja počinje da uči o vrtlarstvu, što mu se dopada, naročito briga o purpurnom hibiskusu, koji nikada ranije nije video (otud i naslov romana), a Kambili se zaljubljuje u mladog i lepog katoličkog sveštenika (između njih dvoje se ne događa ništa nedolično, devojčica se zaljubi u muškarca koji se lepo, ali nikad neprikladno, ponaša prema njoj i podstiče je da otkrije i razvije svoje talente, kao i da se druži sa vršnjacima – otkriva se, recimo, da to stidljivo dete ume veoma brzo da trči, a pre toga se bojala da se okuša u bilo kom sportu u školi).
Nakon što se vrate kući, Kambili i Jaja ne mogu više istim očima da posmatraju svet oko sebe, ne nakon što su saznali da postoje i drugačiji načini života od njihovog, i da ti načini nisu nužno loši. Bunt, naravno, neće proći tek tako, a ni dodatni stres zbog političke situacije u Nigeriji, situacije koja se i te kako lično dotiče vlasnika novina koje beskompromisno objavljuju istinu, nimalo ne pomaže. I u porodici dolazi do velike tragedije, mada, na samom kraju, ipak postoji nada da im ta tragedija neće upropastiti živote, već da će konačno biti srećni.
„Purpurni hibiskus“ je lep roman, a to što priču priča tinejdžerka daje mu dodatnu svežinu i toplinu. Likovi su veoma ljudski i o njima je i te kako moguće brinuti. Priča je zanimljiva i devojčica ume da je ispriča. Postoje, međutim, i neke početničke greške, npr. piščeva ruka se previše vidi. Sled događaja nije nelogičan, ali se postavlja pitanje da li je tragedija pri kraju romana morala baš da se desi. Iako tako često biva u stvarnom životu, u romanu bi drastične događaje ipak trebalo nagovestiti, kako čitalac ne bi imao osećaj da je piscu prosto odgovaralo da se desi to što se desilo. Transformacija likova, nakon traumatičnog iskustva kroz koje su prošli, mogla bi da bude i veća, mada je i postojeća promena dovoljna.
Nevelik po broju strana (250), „Purpurni hibiskus“ je topao, interesantan roman o životu jedne porodice koja živi u zemlji daleko od naše, o jednoj drugačijoj kulturi, a opet i o ljudima čija su nam razmišljanja i situacije sasvim razumljivi, u nekim aspektima bliski nama samima. Tople preporuke.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.