Kada se pomene epska fantastika, uglavnom se misli na dela stranih autora, ali takva dela pišu i naši pisci – jedno od njih na koje bi svakako vredelo obratiti pažnju je "Kosingas: Red Zmaja", roman-prvenac Aleksandra Tešića.
O čemu se radi? Godinu dana pre Boja na Kosovu, u blizini Đavolje Varoši sreću se tri junaka, knez Lazar, Kraljević Marko i monah-ratnik Gavrilo, sva trojica pripadnici reda Zmaja koji je osnovao sveti Đorđe kako bi branio svet od hordi iz podzemnog sveta. Sastali su se kako bi otišli po savet mudroj Dragušli koja živi u blizini, jer se bliže opasna vremena, i to ne samo zbog predstojećeg boja sa Osmanlijama. Naime, već deset hiljada godina čeka se dolazak ratnika iz proročanstva, jedinog koji će moći da zaustavi horde svakakvih monstruma iz podzemnog sveta; ukoliko on u tome uspe, tim čudovištima će zauvek biti sprečen prolaz među ljude, a ako omane, horde tih stvorenja će preplaviti svet i mučiti ljude. Ratnik iz proročanstva je kralj Marko, što je, do tada, bila tajna strogo čuvana i od njega samog, a Dragušlin savet im je neophodan kako bi videli šta dalje, jer Marku tek predstoji da pronađe Zmajat, oružje koje je vilin-narod davno načinio za ratnika iz proročanstva, jedino oružje kojim će moći da pobedi neljude. A to će biti tek početak, jer Marku, takođe, tek predstoji da postane kosingas, jedan od najvećih među pripadnicima reda Zmaja, a na Gavrilu, sadašnjem kosingasu, ostaje da ga obuči za to.
Osnovni zaplet je već mnogo puta viđen u delima ove vrste – junak koji tek treba da se dokaže, veliko oružje koje treba da pronađe i koje samo on može da upotrebi, sile mraka koje samo on može da zaustavi… Samo, ovog puta, to su junaci iz naše istorije i iz naših narodnih priča, bića sa kojima se susreću, kao i različiti običaji, naš folklor, smešteni su u našu zemlju… Kod nekih autora, kada se takva vrsta priče smesti u našu zemlju, to deluje kao da je nasilno premešteno iz anglosaksonske literature, ali u delu Aleksandra Tešića to nije tako, već sve deluje prirodno i kao da je upravo tu. Još je jedan veliki kvalitet ovog dela kojim autor premašuje ne samo mnoge naše već i mnoge svetski poznate pisce epske fantastike: naime, u mnogim delima u kojima postoje fantazijska bića postoji utisak kao da su ona tu ubačena, nedovoljno osmišljena, njihov svet je samo nagovešten (ovo poslednje nije uvek mana, jer prosto mami na dalje zamišljanje i maštanje); u Tešićevom delu, svet je kompletan sa svim svojim bićima iz mitologije (ima ih dosta, vile, vilenjaci, todorci, psoglavi, divovi, oroglav, kentaur…), različitim božanstvima (prepliću se paganstvo i hrišćanstvo), sa narodnim običajima, nema se osećaj nagoveštenog već je svet tu pred vama, i Tešić se u njemu sa lakoćom kreće. Nakon Tolkina, malo kome je uspelo da se barem približi stvaranju takvog sveta, a Tešiću je uspelo.
Ipak, ovaj roman ima i svojih mana. Karakterizacija autoru nije jača strana, ne toliko da bi to smetalo prilikom čitanja, ali bi bolje razrađeni likovi više uvukli čitaoca u radnju. Takođe, pisac još uvek nije dovoljno razradio svoje umeće. Dobro je odabrao pripovedača, monaha-ratnika Gavrila, kao nekoga već starog, iskusnog, učenog u mnogim stvarima, pa je prirodno da on mnogo toga može da objasni, ali Gavrilo ipak ne ume da čita misli, pa ne može ni da zna o čemu je knez Lazar razmišljao pre nego što je spavao, osim ako mu ovaj to sam ne saopšti (a nije mu saopštio) ni, samim tim, da nama to prenese; takođe, ako kaže da je žurio pa tog-i-tog lika nije čuo šta je rekao, ne može ni nama da prenese čitav pasus reči tog lika, osim ako mu ih neko nije naknadno prepričao (a nije). No, to su sve sitnije greške, koje čitaoca na trenutak zbune i/ili nasmeju, kao što ga prečesto "o tome će više biti reči kasnije" blago iznervira; veći problem je što pisac još uvek ne ume čitaoca dovoljno da uvuče u radnju, iako su i radnja i likovi veoma zanimljivi, pa, nakon nešto dužeg čitanja (roman ima više od 400 strana), zbog toga što čitalac ostaje izvan, knjiga postane zamorna, ponekad i dosadna. Pred kraj se to popravlja, čitalac bude više uvučen, pa se nadamo da će sledeći nastavak u tom pogledu biti bolji.
Sve u svemu, "Kosingas: Red Zmaja" je jako dobar roman epske fantastike, sa jednim od najbolje razrađenih svetova ne samo u našoj već i u svetskoj literaturi. A mane – nadamo se da će ih uz iskustvo pisac (kome je ovo ipak prvi roman, pa je nedostatak umeća iskusnog majstora sasvim očekivan) ispraviti i da će sledeći roman o kosingasu i kosingasu-na-obuci biti još bolji.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Knjiga je zaista dobra i kao obožavalac „Gospodara prstenova“, kažem da ima preklapanja, ali nije strašno. Na primer, gospodin Tešanović, kao i Tolkin, tokom radnje opisuje neka mesta i stvorenja, što ne mora da bude loše. Jedna stvar me je zbunila na strani 89. Citiram: „Kurjak je bio kratak mač koga su takođe vilenjaci iskovali u doba kada su ljudi i neljudi vodili strašne ratove na Srednjoj zemlji, koja se je nalazila iza Gibraltarskih stena, a koja je nestala u velikom potopu.“ Ta rečenica me buni, jer se spominje Srednja zemlja, ako neko zna neka mi objasni. Inače, sve čestitke autoru i nadam se da će „Bezdan“ biti bolji, kada ga pročitam.
Poštovana Ivana Milaković, drago mi je što ste pročitali moj roman i da imate reči hvale za njega. To svakako mnogo znači nekome ko prvi put objavi svoju knjigu. Takođe, hvala i na kritikama. Odmerene su i uvek dobrodošle. Čovek ne može nikad da bude dovoljno objektivan u vezi sa svojim radom. Ali, želeo bih da pojasnim neke stvari u vezi toga, da to ne biste okarakterisali kao neki moj propust ili grešku. Svakako da sam mogao da napišem stranice i stranice o svakom liku! Mogao sam i da učinim da Gavrilo bude vidovit i da ume da čita tuđe misli, da čuje tuđ šapat, pa i da vidi šta se valja iza sledećeg brda, ali nisam želeo da ga takvog prikažem. Po meni, to više važi za romane pisane u trećem licu, gde pisac u ulozi boga vidi i čuje ono što njegovi likovi ne mogu, ali ovde, gde je pisano u prvom licu, želeo sam da lik bude prizemniji, da bude ograničen prostorom i vremenom, da ipak ne može u potpunosti da čita tuđe misli. Inače, primetili ste dobro da ima i „sporijih“ delova u knjizi, da bi se kasnije radnja zahuktavala. Moralo je tako biti, pogotovo na početku, gde Marko i Gavrilo odmeravaju svoje snage i svoju veru. Želeo sam pri tom da čitalac stane na Markovu stranu i da kao i on odbaci sve ostalo kao izmišljotinu. Sve do trenutka kad se Marko susreće sa jednim od najsurovijih običaja (pustenovanje) i odmah zatim i sa najstrašnijim mitološkim stvorenjem (todorcem). On tada otvara oči i sve počinje da se menja. Da ne dužim dalje, hvala na kritici i verujem da će vam se drugi deo još više dopasti. S poštovanjem, autor