Nijedan praznik nema više narodnih običaja, koji se poštuju i dan-danas, od Božića. Neki od njih su: polaganje badnjaka, zastiranje domova slamom, kvocanje i pijukanje, mešenje česnice, pečenje pečenice, položajnik, a tu su i mnoga druga verovanja, gatanja, izreke i poslovice. Ovom praznovanju posvećena su tri crvena slova u crkvenom kalendaru, pa i četvrti dan, Badnji dan, jer mu prirodno prethodi. Velikom prazniku prethodi i velika priprema oličena u četrdesetodnevnom Božićnom postu.
Važan smisao Badnje večeri (6. januara), kao praznika koji je posvećen porodici, bilo je okupljanje sve čeljadi na posnoj trpezi, najčešće na podu. Osim toga, interesantno je da je za večeru pripreman neparan broj posnih jela, što, kako se verovalo, ima veze sa kultom predaka. Trpeza se spuštala na pod jer se smatralo da će tako biti najbliža dušama pokojnika. Zato je večera proticala u miru i tišini, a ako je ko i bio zavađen, Badnjeg dana se morao obavezno izmiriti.
Neki običaji su se u međuvremenu prilagodili vremenu i mestu u kojem živimo, te se danas ne praktikuje večera na podu, već sa stola ispod kojeg je prostrta slama. Mi se u Kuvaru nećemo baviti svim običajima, već time šta treba da se nađe na badnjoj trpezi i kakva je njena simbolika.
Jelovnik za Badnje veče ponavlja se iz godine u godinu i gotovo nikada se ne menja. Dakle, dok je domaćin u šumi i seče Badnjak, domaćica mesi badnjački kolač, tj. badnjačku pogaču bez kvasca, česnicu, koja se za vreme večeri lomi, a ne seče.
Od jela, na stolu, pored hleba i soli, treba da se nađe i riba pržena na ulju, presan kiseo kupus preliven uljem, rezanci s orasima, turšija, med, vino i pasulj (obično prebranac).
Svaki deo ove praznične posne trpeze ima svoju simboliku. Badnjačka pogača simboliše samog Gospoda Isusa Hrista („Ja sam hleb živ, koji siđe sa neba; koji jede od ovog hleba živeće va vijek; i hleb koji ću ja dati za život svijeta“ – Jovan 6,51). Riba, kao i hleb, simboliše Gospoda Isusa Hrista, jer na grčkom jeziku, preko koga su naši preci primili hrišćanstvo, riba je IHTHIS, a to je skup inicijala Isusa Hrista. So simboliše silu božansku, koja čuva delo božje, kao što so čuva hleb i ribu od plesni i truleži. Vino predstavlja krv Spasiteljevu kojom je On na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske, dok med simboliše sladost večnog života.
Pored toga, na sto se postavlja božićna sveća i sito ili tepsija u koju domaćica stavlja četiri velike rumene jabuke, žito, kukuruz, novac, suve šljive i orahe. Sve to simbolično predstavlja želju za berićetom i dobrim životom u kući.
Pred ovakvom badnjačkom večerom, domaćin se prekrsti, zapali sveću, okadi trpezu, pročita molitvu Gospodnju, razlomi kolač i svu čeljad ponudi večerom, pri čemu se uz čaše vina dižu zdravice.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Jedno je badnje veče i jedinstveno je, koje god vere čovek bio. Suština je „zajedništvo „ljudskog roda i porodice“ kao baze ovozemaljskog življenja i „hleba ti nasusnoga“… HRISTOS SE RODI!. Zivi, zdravi, sretni, radni, miroljubivi, strpljivo osluskivali život, svoje bližnje i oko njih i veseli vazda bili i verno takvi ostali.. Dogodine još bolji i samom nadogradnjom i posvetom sebi i svet oko nas nece biti vise privid težnje nečem lepšem, već puka slika našeg realnog stremljenja ka nečem uzvišenom, humanom, solidarnijem, razumljivijem, generalno, društvu od opšteg interesa za lagodnijim, svrsihodnijim, opuštenijim, društvenijim, skromnijim životom… Živeli!!!
Mir Božji, Hristos se rodi!. Nek vam Bog da mir u duši, svima koji ovo čitaju. Hvala za inforaciju o pšenici, možda je to kod Srba u Lala, no ni nije važno, bitno da imamo lepe običaje koje treba sačuvati i hvala vama što nas prosvetljujete. Da, u pravu ste za pšenicu u vodi, mi je stavljamo na Sv. Nikolu.
Mnogo vam hvala i puno ste mi pomogli da barem jedan deo ovog divnog praznika mogu napraviti u svom domu.
Tekst je odličan, a obicaji prelepi, ali zašto mislite da samo Srbi tako slave Badnje veče? I mi Rumuni imamo iste običaje, ali baš iste, samo kod nas umesto pite kupusare ide bundevara. Imamo i položajnike i korinđanje, ali nemamo badnjak. A kod Srba nema nema zelena pšenica i sveca u sredini.
Ima i kod Srba pšenice koja se na Sv.mučenicu Varvaru „poseje“ i stoji u vodi do Božića!
Tekst je vrlo lepo napisan. Običaji kod Srba su objašnjeni u kratkim crtama, ali do detalja. Roditelji su mi sa juga Srbije i preneli su mi sve običaje za najlepši praznik u hrišćanstvu – Božić. Tradicionalno, iako oni nisu više živi, ja i dalje pripremam istu trpezu za taj praznik, onako kako sam je doživela kada sam bila mala, sa pijukanjem i kvocanjem. Večerali smo na slami i posle večere smo brat i ja spavali na toj istoj slami da dočekamo mladog Boga kako su nam roditelji to objasnili. Pitu kupusaru ja sam zamenila pitom bundevarom i posnim pivskim kiflicama. Ovo su predivni običaji, ali samo kod Srba. Pozdrav svima koji slave! Hristos se rodi!
Hrana se jede na slami, jer Bog – dete je rođeno u štali na slami.