Čitave generacije ljubitelja sporta nikada nisu čule za jedan od najneobičnijih dogadjaja u istoriji Olimpijskih igara, krvav vaterpolo meč Madjarske i Sovjetskog Saveza u Melburnu 1956. godine.
Dokumentarni film o dogadjajima na bazenu tog dana čuveni holivudski režiser Kventin Tarantino opisao je kao „najbolju neispričanu priču do sada“.
Polufinalna utakmica olimpijskog vaterpolo turnira, poznata kao meč „Krv u vodi“, odigrana je nekoliko nedelja posle sovjetske invazije na Madjarsku, tokom koje su stotine Madjara ubijene, a hiljade uhapšene, uključujući premijera Imre Nadja.
Sovjetska komunistička vlast započela je invaziju 4. novembra, u jeku Hladnog rata, pošto je tokom ustanka u Madjarskoj krajem oktobra smenjena marionetska prosovjetska vlada. Nova madjarska vlada Imre Nadja koja će ubrzo biti oborena sovjetskom invazijom najavila je demokratske reforme i izlazak iz tadašnjeg Varšavskog pakta, vojnog saveza država lojalnih Kremlju.
U atmosferi gušenja ustanka od SSSR, australijska publika na bazenu u Melburnu, naklonjena madjarskim vaterpolistima, imala je priliku da tog 6. decembra 1956. vidi nebrojena koškanja i tuče igrača u vodi, uključujući podvodna stezanja rvačke „kragne“.
Pred kraj meča, sovjetski igrač Valentin Prokopov udario je Ervina Zadora, strelca dva gola za Madjarsku, kome je tekla krv iz glave dok je izlazio iz bazena.
Gledaoci i članovi madjarskog stručnog štaba pojurili su ka sovjetskim igračima, ali su policija i redari intervenisali i sproveli vaterpoliste SSSR-a van bazena.
Zador je kasnije ispričao da je motrio na Prokopova nekoliko minuta pre incidenta i da je sovjetskom igraču „govorio da je gubitnik, da su članovi njegove porodice gubitnici i tome slično“.
„Nije bilo problema dok nisam napravio veliku grešku. Podigao sam glavu da vidim zašto je sudija svirao. Nije trebalo da skidam pogled sa Prokopova. Sledeće što sam video je da je ceo njegov trup iznad vode i da kreće da me udari u glavu otvorenom šakom“, naveo je Zador.
Pošto je postojala opasnost od rasplamsavanja nereda, meč je prekinut otprilike minut pre kraja.
Madjarska, tada aktuelni olimpijski šampion, pobedila je 4:0 i kasnije u finalu odbranila zlato pobedom nad Jugoslavijom 2:1.
Zador nije mogao da igra protiv Jugoslavije zbog povreda dobijenih u meču protiv Sovjeta.
Meč „Krv u vodi“ bio je predmet nekoliko dokumentaraca i igranih filmova.
Jedan od njih, „Žestina slobode“ (Freedom’s Fury) producirao je Tarantino, dobitnik dva Oskara i jedne Zlatne palme u Kanu, za film „Petparačke priče“ (Pulp Fiction).
Narator u 90-minutnom filmu je Amerikanac Mark Špic, devetostruki olimpijski šampion u plivanju, koga je u tinejdžerskim danima trenirao Zador.
Zador je odbio da se vrati u domovinu po završetku Olimpijskih igara u Melburnu. Preselio se u Kaliforniju i dobio američko državljanstvo.
U dokumentarnom filmu „Žestina slobode“, u kojem ima i scena iz madjarskog ustanka 1956. godine, pojavljuje se osam tadašnjih vaterpolista Madjarske, medju kojima je i Zador, i četiri sovjetska reprezentativca.
Film, čije je snimanje počelo u Budimpešti 2002. godine, završen je i premijerno prikazan četiri godine kasnije.
Režiser filma Kolin Grej ocenio je da su obe ekipe, i Madjarska i SSSR, „podjednako bile žrtve okolnosti“ i da su „obe zemlje bile zatočene istom ideologijom“.
„Ovi momci su uspeli da se na kraju ponovo povežu kao ljudska bića i kolege u sportu. To je bilo nešto što smo zaista želeli da istaknemo, jednu humanističku stranu suprotstavljenu ideološkom ugnjetavanju pod kojim su patili svi u Istočnom bloku“, kazao je Grej.
(Beta)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.