Srbi i Albanci imaju ozbiljne probleme u međusobnim odnosima. Višedecenijske. Nametnuto pokroviteljstvo Evropske unije povodom pregovora o normalizaciji odnosa na relaciji Beograd—Priština stvari čini dodatno gorim.
Povodom niza nerazumnih, nepravnih i višestruko štetnih radnji i postupaka tzv. kosovskih vlasti, izostala je odlučnija reakcija briselske birokratije. Time je Evropska unija jasno pokazala da ne samo da više nije dorasla ulozi posrednika u ovom dijalogu, već i da nije sposobna da utvrdi jedinstven stav o bilo kom značajnijem pitanju.
Za razumne i navijačkim strastima neopterećene ljude, ovakvo stanje odavno nije iznenađujuće. Ipak, mnogi i dalje upiru oči u Brisel nadajući se da će sa te adrese stići glas razuma i spasa.
Kada postoje dve strane koje se toliko ne razumeju (kao Srbi i Albanci) njima treba posrednik u pregovorima. Nužno je, takođe, da posrednik deluje po jasnim pravilima i neutralno kako bi njegove sugestije bile prihvatljive za sukobljene strane. Evropska unija to nije, niti je ikada uspevala da bude. Dokazi za ovu tvrdnju mogu da ispune poduži spisak.
Prilikom nasilnog raspada SFRJ, tadašnja Evropska zajednica je preuzela ulogu odlučnog posrednika u sporu između šest jugoslovenskih republika. Ona je imala i mogućnost i sredstva da spreči izbijanje građanskih ratova, nudeći svim stranama jednaki tretman i evropsku perspektivu. Na to je bila direktno pozivana od ondašnjeg rukovodstva Srbije i Crne Gore.
Kada bi svima bili ponuđeni isti uslovi za prijem u porodicu evropskih naroda, trenutne razlike između bivših jugoslovenskih republika izgubile bi na značaju. Umjesto da bude nasilno razbijena, ondašnja se Jugoslavija mogla „preseliti“ u evropsku zajednicu u šest ili manje delova. Evropska zajednica je na takav način postupila sa Portugalijom, koja je, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, bila razapeta unutrašnjim sukobima ali koji su, suočeni sa primamljivom ponudom Brisela, uskoro bili prevaziđeni, a Portugalija postala članica EZ.
Nerazumno i necivilizacijski, EZ je jedne podsticala na secesionizam, a druge lažno optuživala za zločine i diskriminaciju. Po toj kaubojskoj logici, „dobri momci“ su mogli da čine što im je volja, a „loši momci“ se nisu mogli opravdati, ma kakve ustupke davali. U svemu je prednjačila Njemačka.
Još se pamti tragikomično objašnjenje britanske diplomatije zašto su, iako su stalno tvrdili da neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Slovenije, to ipak uradili. Za ovakvu odluku, objasnili su, Nemačka je Velikoj Britaniji ponudila značajne ustupke u delu poljoprivrednog budžeta EZ, a ta količina novca nije mogla biti odbijena zbog „neke tamo“ Slovenije ili „neke tamo“ Srbije.
Primer drugi. EZ je bila ukinula sankcije Crnoj Gori uz ocenu da ona konstruktivno doprinosi pregovaračkom procesu o SFRJ. Ali, kada su njeni građani na referendumu i ogromnom većinom odlučili da nastave život u zajedničkoj državi sa Srbijom, nametnute su joj sankcije do tada nezabeležene u odnosima između država — po logici koju je kasnije više puta primenjivala i koja će joj (sve su prilike) i samoj konačno doći glave: „Kakve veze ima narodna volja, postupiće se onako kako mi želimo!“
Primer treći se zove „Zapadni Balkan“ i traje više od decenije u kojoj se neka čudna tvorevina koja ima malo veze i sa geografijom i sa istorijom i sa ekonomijom obasipa lažnim obećanjima o članstvu u EU u budućnosti srednjeg roka.
Bilo bi korisno ukoliko bi i većina Albanaca shvatila da podrška koja im dolazi od nekih članica EU ima i svoju mračnu stranu.
Duže od dve decenije se u kuloarima evropske diplomatije sa gađenjem govori o albanskoj mafiji i kriminalcima koji su preplavili evropske metropole. Brojne „ekselencije“ su neskriveno tvrdile da podrška samostalnosti Kosova ima za cilj da mogu da deportuju nepoželjne Kosovare koji su se ranije branili pozivanjem na politički progon režima Slobodana Miloševića. Sebična, ali jednostavna zamisao. Stvorićemo kriminalnu državu i u njoj ćemo zatvoriti kriminalce koji nam kod naših kuća zagorčavaju život. Pri svemu nećemo ni razmišljati o pravu i o pravdi.
Ali, i kada se svi takvi planovi ostvare ili propadnu, opet će Srbi i Albanci živeti jedni pored drugih i moraće da urede svoje odnose. Trebaće im posrednik, ali pravi, a ne poput ovog dokazano zlonamernog. Posrednik oličen u autoritetu Ujedinjenih nacija i vođen principima međunarodnog prava. Posrednik u okviru kog će, pored Amerike, biti stolica i za predstavnike Rusije i Kine.
A onda valja strpljivo i mudro, sa uvažavanjem interesa druge strane i uz poštovanje zakona i tradicije, naći rešenje za suživot u kom se ne moramo voleti, ali se moramo prestati proganjati i ubijati.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Vucic je rekao: „Sami cemo se lako dogovoriti sa Albancima.“