Horor iskustvo iz Crne Gore: Pre odlaska na sezonski rad dobro se informišite da vam se ne desi ovo

Sezonski rad u inozemstvu često nije idealan, onako kako se predstavlja, a neretko je takav da ga se ljudi ne žele ni sećati. Kroz gorko i teško iskustvo prošao je mladi Banjalučanin koji je radio u ugostiteljstvu na crnogorskom primorju. Mnogi se odlučuju da odu da rade sezonski posao, a da se prethodno nisu raspitali o uslovima, o poslodavcu, legalnom odlasku u stranu zemlju i slično. Ovaj mladić, rešen da zaradi nešto preko leta i spreman na naporan rad, uputio se na poluostrvo Lustrice u Crnoj Gori da radi preko leta.

– Prvi utisak je bio loš kad sam video smeštaj u kojem sam trebao da provedem leto. Kuća u kojoj je bilo smešteno osoblje letnjeg bara, gde sam došao da radim, izgledala je kao kuća strave i užasa. Kuća se nalazila na brdu, nekoliko kilometara hoda kroz šumu. Nakon 12 sati rada, potpuno iscrpljeni vraćali smo se u tu kuću da prespavamo, u smeštaj koji je neuredan toliko da normalna osoba tu ne bi držala ni životinje. Reč je o zapuštenom mestu – rekao je ovaj mladić u ispovesti za Buku.

Kaže da su na tom poslu, u tom baru,već nakon nekoliko dana pet devojaka i jedan dečko dali otkaz i otišli.

– Oni su na vreme to uradili. Gazda je već tad bio nekorektan, ali ja sam se nadao da nije sve tako crno. Nakon nekoliko dana otišlo je još dvoje ljudi sa posla. Tad nam je gazda zatražio pasoš pod izgovorom da će nas prijaviti. Kako je vreme prolazilo, primetio sam da je situacija sve lošija. Za svaku čašu koja bi nestala sa plaže odbijao bi 10 evra, ako ne bih stigao da sklonim tanjir sa stola odbio bi mi 20 evra od plate – priča ovaj mladić.

Dodaje da je tako prošao prvi mesec rada, a platu niko nije spominjao.

– Tada je još nekoliko radnika dalo otkaz, a upozoreni od šankera da ne daju pasoš uspeli su da odu, naravno bez isplaćenog evra. Kad sam ja shvatio koliko je situacija ozbiljna i da neću dobiti ni fening za toliko naporan posao najavio sam otkaz. Tad mi je gazda rekao mi da nađem sebi zamenu, pa tada da idem. Znao sam da ovo mesto ne mogu nikome da preporučim, jer kako da nekome uopšte preporučim kad uslovi nisu ni za mene dobri. To je bio ultimatum na koji naravno nisam pristao – ističe ovaj mladić.

Kaže da mu je u međuvremenu iskrsla prilika za posao u inostranstvu, ali nije mogao da dođe do svog pasoša da aplicira termin za vizu.

– U tom momentu roditelji su se jako zabrinuli i nazvali su policiju, a interna preporuka je bila da pobegnem bez pasoša i prijavim da mi je ukraden. Nisam pristao na to, jer sam zaista vredno i naporno radio. Davao sam maksimum od sebe i najveće pazare sam iznosio i očekivao sam da ću, u najmanju ruku, bar deo plate da dobijem. Tražio sam svoj pasoš, ali gazda je odugovlačio, nije mi ga vraćao, da bih što duže ostao da radim. Dani su prolazili, a ja pasoš nisam dobijao – kaže ovaj mladić.

Nakon mesec dana spakovao se, otišao do gazde i tražio pasoš.

– Ni u jednom momentu nisu ponudili da mi daju platu za dva meseca napornog rada. Stopala su mi bila puna žuljeva, krvava. Nakon mog insistiranja, gazda uvidevši da sam potpuno rešen da odem po svaku cenu izgalamio se na mene i rekao mi je: ‘mars đubre jedno, smrade jedan da te moje oči ne vide, pazi se da te ne sretnem negde, nećeš dobro proći’. Šokiran izrečenim, ni kriv ni dužan samo sam mu rekao hvala, iskreno, nisam smeo ništa da mu kažem – priča ovaj mladić.

On kaže da je gazda hteo da radnike zadrži da mu rade potpuno besplatno, a reč o izuzetno napornom poslu.

– Seo sam na brodić, šokiran svime što mi se desilo, i sa par evra bakšiša u džepu, taman da platim prevoz i uzmem vode za put. Majka mi je platila kartu, vratio sam se kući gladan, iscrpljen i bez zarađenog evra. Iste noći je pobeglo jos dvoje mojih radnih kolega koji su se vratili u Beograd, takođe bez novca – kaže na kraju ispovesti ovaj mladić, a prenosi Avaz.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.