Tompson se pojavljuje samo zato što mu se može, a to znači da postoji nešto u strukturi hrvatskog društva što to omogućava, smatra sociolog kulture Ratko Božović.
Sveprisutni hrvatski pevač Marko Perković, poznat po antisrpskom repertoaru, koji je bio neizostavan i u slavlju hrvatskih fudbalera, po završetku svakog duela na proteklom svetskom prvenstvu u Rusiji i dalje izaziva zapitanost o opstajanju fenomena — Tompson.
Zašto je baš Tompson bio taj koji je na aerodromu dočekao fudbalere i imao tu privilegiju da samo on sa njima u autobusu ode do Trga bana Jelačića u Zagrebu, gde je podjednako bio zvezda sa osvajačima srebra?
Po rečima Luke Modrića, kapitena „vatrenih“, njihov prvi uslov je bio da i Tompson nastupi na Trgu bana Jelačića. Na kraju im je ukrao šou, pa predstavnicima mnogobrojnih svetskih medija koji su pratili doček hrvatskih fudbalera to nije promaklo.
Kako piše hrvatski portal „Indeks“, pitali su se šta jedan ekstremno desni pevač, poznat po svom koketiranju s ustaštvom, radi u društvu svetskih viceprvaka u fudbalu.
„Kada napravite odličan pi-ar posao za Hrvatsku na Svetskom prvenstvu, a onda vam se u otvorenom autobusu pojavi ultranacionalistički pevač“, objavio je novinar AFP-a Piter Marfi, a to preneo i britanski „Gardijan“.
I dok su u Holandiji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Sloveniji zabranjeni nastupi Tompsona koga nazivaju promoterom neonacizma i ustaštva, nijedna nacionalna svetkovina u Hrvatskoj ne može da prođe bez omiljenog pevača i predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović, kako je to izjavila još pre dve godine.
U čemu je tajna sociološkog fenomena „Tompson“, čije „ratne poruke“ podjednako odzvanjaju kako u svlačionici hrvatskih reprezentativaca, tako i među navijačima na hrvatskim ulicama, kao da od rata nissu prošlo 23 godine.
Odgovarajući na to pitanje, sociolog kulture Ratko Božović za Sputnjik kaže da se Tompson pojavljuje samo zato što mu je to omogućeno.
„Ja mislim da se on pojavljuje da bi pokazao realnost koja je prisutnija mnogo više nego sam ritual. Ritual — to je sve u redu, to činimo svi, to je nekakva identifikacija sa državom, sa uspehom nacije… ali on se pojavljuje samo zato što mu se to može“, kaže Božović.
To znači da postoji nešto u strukturi društva što njega omogućava i što ga na neki način obznanjuje, smatra dugogodišnji profeor sociologije kulture na Fakultetu političkih nauka. Time se, po njegovoj oceni, obznanjuje i jedna krajnje destruktivna i nacionalistička dimenzija, neprimerena civilizacijskim oblicima slavlja ili rituala.
Sagovornik Sputnjika tvrdi da Tompson opstaje zato što u samoj hrvatskoj stvarnosti i dalje postoji isti takav rezon kakav je njegov.
„Tompson je deo te realnosti koja bi htela deklarativno da se ukine, ali sama stvarnost izbija na površinu“, objašnjava Božović.
Politika uglavnom ukazuje na to kako bi stvari trebalo da izgledaju u društvu, onu poželjnu i prihvatljivu dimenziju, ali i stvarnosti diktira svoju dimenziju. To je, kako kaže, to razilaženje između deklarativnog i stvarnog.
„To je u stvari priča o tome kako se sama slika politike koja bi htela da predstavi jednu formu života kao dominantnu na neki način skrnavi onim što je još prisutno kao poriv nekakvog ekstremizma u ponašanju. A ekstremizam je sam po sebi patologija“, ističe Božović, napominjući da i mi u Srbiji nismo daleko od toga i da i mi imamo „kvaritelje normalnih civilizacijskih igara“.
Po oceni hrvatskog analitičara Davora Đenera, Tompson je toliko opstao kao fenomen zato što je sve vreme bio svojevrstan andergraund, predstavnik običnog naroda u odnosu na establišment.
Na pitanje šta misli do kada će sijati Tompsonova zvezda u Hrvatskoj, sagovornik Sputnjika kaže — tako dugo dok oko toga bude nekog velikog interesa.
„Onog momenta kad prestane pritisak medija protiv njega on će izgubiti atraktivnost nekakvog nacionalnog buntovnika i završiće kao relativno marginalni pevač koji zabavlja dijasporu. Tako dugo dok se bude debatovalo o porukama njegovih pesama u političkom kontekstu, tako dugo dok se budu pokretali prekršajni postupci zbog „Za dom spremni“ na početku njegovih Čavoglava. Tako dugo će on imati taj status zabranjenog voća i time biti izrazito, izrazito atraktivan za svakog ko ne želi da se poistovetiti sa establišmentom“, kaže Đenero.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Ekstremizam je sam po sebi patologija. I mi u Srbiji nismo daleko od toga. I mi imamo „kvaritelje normalnih civilizacijskih igara“. Nisu ljudi koji imaju poštovanje i uvažavanje prema drugima ti koji su slepi već oni koji imaju mržnju u svojim grudima. Zašto se ne diviti nečijoj pobedi na polju sporta i zašto ne respektovati nečiji učinak u tom delu života?
Ovo je propoved, gospodine, za neku drugu priliku i situaciju koja nema mnogo veze sa predmetom ustasoidne i fasisoidne bolesne mrznje Hrvata prema Srbima. Ako bi nam to koristilo, mozemo sve to precutati i pred tom pojavom zatvoriti oci, kao da i ne postoji. To nece promeniti stvarnost u kojoj bi zla krv s te komisijske strane mogla u jednom momnetu da prokljuca do tacke od koje nastaje nova agresija prema Srbima i tamo u njihovoj lijepoj ali i prema ostalim Srbima. S njima se nikad ne zna, sto je istorija i potvrdila.
Čak i kada je neko krajnje desno mi imamo obavezu da shvatimo realnost življenja. Ta realnost kaže da uvek i u svim uslovima trebamo imati ljubavi u sebi za ljude oko nas, nezavisno ko su i šta su. Samo sa takvim stanjem u sebi možemo stremiti ka osnovnom cilju života. Zastranjenost nekog oko nas ne znači da i sami trebamo zastraniti, zar ne? Otuda mržnja koju neko može imati prema meni ne znači da trebam odbaciti ljubav i generisati mržnju da bih nekome parirao. Pre ili kasnije, zato što mržnja u pojedincu uništava njega samog a ne mene, on će početi da shvata realnost i da se vraća pravoj vrednosti života. To je način kako učimo život i kako izrastamo. Nije Isus bio naivan rekavši; „Okreni i drugi obraz!“ Iz te rečenice ležalo je duboko znanje i razumevanje života, da smo ovde da naučimo da je ljubavnajveća snaga kojoj si nijednasila ili moć ne može suprotstaviti. Otuda, zašto se ne diviti nečijoj pobedi na polju sporta i zašto ne respektovati nečiji učinak u tom delu života? Tu nas može sprečiti samo naša negativnost a to je mržnja koju generišemo u sebi samima, baš zato što ne shvatamo da sebe, svoju porodicu i naciju ili državu uvek i najbolje možemo braniti ljubavlju prema ljudima oko nas uključujući i druge nacije i države. Nemojmo dozvoliti da nam vlastita mržnja zamračuje svest! Hoćemo li zato mrzeti ljude pored nas ako imaju ljubavi prema onima kojima mi nismo sposobni da je damo. Nisu ljudi koji imaju poštovanje i uvažavanje prema drugima ti koji su slepi već mi koji imamo mržnje u svojim grudima. Ljubav nadahnjuje, otvara srce i uzdiže svest svake osobe.
Ovo je propoved, gospodine, za neku drugu priliku i situaciju koja nema mnogo veze sa predmetom ustasoidne i fasisoidne bolesne mrznje Hrvata prema Srbima. Ako bi nam to koristilo, mozemo sve to precutati i pred tom pojavom zatvoriti oci, kao da i ne postoji. To nece promeniti stvarnost u kojoj bi zla krv s te komisijske strane mogla u jednom momnetu da prokljuca do tacke od koje nastaje nova agresija prema Srbima i tamo u njihovoj lijepoj ali i prema ostalim Srbima. S njima se nikad ne zna, sto je istorija i potvrdila.
„najvatreniji“ su polu Hrvati i pokršteni Srbi,verovatno moraju da dokazuju pripadnost katolizizmu…
a sta na ovo kaze onaj poznati teniser iz montecarla, srpski (?!) nacionalni junak, ili onaj nadobudni komentator, ili onaj tzv. „panonski“ mornar? Sta kazu na ovo svi oni mamlazi „bravo komsije“? Bednici koji su izdali svoj narod za 5 minuta slave i po koji jeftin aplauz u toj lepoj njihovoj ustasiji.