„Pozdrav svima, ne znam kako da počnem rečenicu pošto sam nabio visok pritisak i ne osećam se najbolje. Razlog tome je što sam saznao nešto od čega mi nije dobro, elem…
Ovo je samo mali detalj, a kada bi svako od vas znao kako se i šta radi, i pored toga posluje u Srbiji, prevrno bi vam se želudac i mozak od muke.
Imao sam žučnu raspravu sa dva lica u jednoj prodavnici računara i računarske opreme.
Em su mi dali računar koji je poluispravam, em – lažnu garanciju, jer sam ih upecao da govore neistinu, a vade se na gazdu koji je navodno na godišnjem odmoru u Grčkoj i kojem je, pored svega, nedostupan telefon, pa do toga da prepravljaju neispravne artikle (tehniku) i prodaju ih kao nove (kobajagi outlet).
Ja se samo pitam šta se u ovoj ludoj državi na divlje otvara i šta se sve prodaje ovom naivnom narodu.
Da li je moguće da sam morao, takođe danas, da intervenišem u jednom restoranu koji je takođe na divlje otvoren, posle poruke u kome mi je lično dikretkor iste firme koja je legalno otvorena (plaća porez, ima dokumentaciju, pečat, registraciju i ostalo) priznao da se kupac s kojom sarađuje u mom gradu nije držao pravila franšize, pa su morali da zatvore taj objekat, ali zaposlio dve ovčice koje imaju mnogo dugačak jezik, a naročito jedna koja mi je nabila šećer, pa sam im poručio da više nikada neću da uđem u njihov seljački restoran! I kraj priče!
Ja samo mogu da sanjam i da se pitam šta radi ova inspekcija po Srbiji.
Ko i šta se otvara i kakve firme i imena se koriste. Vi kada biste znali do koje mere se neki ljudi ponižavaju, pa pristaju da rade i za 10.000 dinara mesečno i po 12h svakog dana. Ovoj zemlji nema pomoći… Lepo rečeno: doći će vreme kada ce živi da zavide mrtvima!“ (noviclan123)
Napišite i Vi šta mislite o ovome na Forumu Krstarice…
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Setih se završne rečenice oproštajnog govora Miloševića oktobra 2000. – „Ja vam želim svu sreću …“
Mi koji smo zivi,nemamo sta da cekamo.Mi vec sada,zavidimo mrtvima, jer zivot u ovoj zemlji,postaje nesnosan i ponizavajuci.Penzije za koje ne moze da se kaze,ni da su socijalna pomoc,uzasno su male.No i pored toga,one su nezakinito,jos umanjene 1O%.I to…trajno,bez ikakvog povracaja ikada.Cene rastu neprekidno.Svemu i svacemu.A penzioneri svakoga meseca,prakticno.imaju penziju sve manju i manju.Penzije su toliko bedne,da penzioneri sa tako malim „penzijama“ ne mogu platiti ni Dom za uboge i stare.O smrti,dodji sto prije.