Jorgandžija Predrag Janković jedini je majstor svog zanata u Beogradu koji jorgane šije ručno, a posao koji se već decenijama nalazi u porodičnim rukama izgleda nema ko da nasledi.
Janković na početku priče kaže da se još davnih dana njegov deda odlučio da mu igla i naprstak budu osnovno sredstvo za rad, kao i da je od njega nasledio ljubav prema ovom zanatu.
„Moj deda se bavio jorgandžijskim zanatom 60 godina, od njega sam učio i povremeno mu pomagao, nesvesno sam savladao zanat. Zvanično sam 2005. godine preuzeo radnju od njega“.
Objašnjava da se mahom bavi uslužnom delatnošću, preradom starih jorgana i dušeka.
„Radim sa prirodnim materijalima, vuna, pamuk i perje. Restauriram stare jorgane, dušeke, naddušeke, presvlačim jastuke. Stare jorgane vraćam u život, tako da izgledaju kao novi“.
Navodi da se u poslednje vreme sve teže živi od ovog posla i da je često u minusu.
„Ljudi koji su navikli na kvalitet, da se dobro pokrivaju i da dobro spavaju dolaze kod mene. Medjutim, tu je hiperprodukcija, sa jeftinijim materijalima i jorganima koja dolazi do izražaja, a ja radim jorgane za one koji su navikli da se pokrivaju prirodnim i kvalitetnim stvarima, a tih je ljudi sve manje i manje“.
Kaže da prerada jorgana za jednu osobu košta 5.000 dinara, dok za izradu novog treba izdvojiti i do 12.000 dinara, ali da je za to potrebno dosta sati rada.
„Ne mogu da se bavim hiperprodukcijom ili dnevno da sašijem četiri ili pet jorgana, meni je recimo za jedan vuneni jorgan potrebno od devet do 10 sati efektivnog rada“, ističe Janković.
Priču završava time da svom sinu nikada ne bi preporučio da se bavi ovim starim i pomalo zaboravljenim zanatom jer, kako ističe, ne vidi da se u budućnosti od ovoga može pristojno zaraditi.
(Beta)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.