Selo Veta na Suvoj planini poznato je po meštanima koji vredno drvare tokom čitave godine, ali i starim modelima ruskih i američkih vojnih kamiona uz pomoć kojih, iz planinskih vrleti, prevoze drva do mušterija na području južne Srbije.
Za njih kiša i sneg ne predstavljaju nikakvu prepreku, jer kad im mušterije iz Bele Palanke, Niša, Pirota i drugih mesta naruče drva, odmah kreću na posao, ma kakvo da je vreme napolju.
Loši planinski putevi i nepristupačne suvoplaninske šume uslovile su da meštani tog sela već decenijama odlaze u seču isključivo ruskim i američkim vojnim kamionima, „zilovima“ i „džemsovima“.
Ovi kamioni mogu se videti maltene u svakom drugom dvorištu i parkirani duž uzanog seoskog puta, tako da je Veta vremenom postala muzej vojnih kamiona na otvorenom.
Umesto u zasluženu penziju, „zilovi“ i „džemsovi“ još prevoze drva sa Suve planine na čijim se obroncima nalazi selo Veta.
Meštani ističu da bez tih vojnih kamiona ne bi ni drvarili, jer „ni jedan drugi kamion ne može da preveze kubike i kubike drveta, niti da prodje tamo gde oni prolaze“.
Niko od meštana se ne seća kada su tačno prvi ruski i američki kamioni stigli u Vetu, ali kažu da je to bilo odmah posle Drugog svetskog rata.
„Dali su nam ih Amerikanci kao ratnu odšetu, zbog toga što su nas bombardovali. Pre toga nismo ništa imali, samo koze i ovce“, kažu meštani i ističu da još koriste neke od kamiona koji su dobijeni kao ratna odšteta.
Drvari iz Vete kažu da su, pošto su se prvi „zilovi“ i „džemsovi“ odlično pokazali, ove kamione nabavljali širom nekadašnje Jugoslavije
Drvar iz Vete Aleksandar Krstić (22) ističe da se radi o kamionima koji su maltene neuništivi: „Kvare se i oni, ali posle popravke su ponovo kao novi“.
„Manjem ‘zilu’, model ‘157’, često puca diferencijal, dok ovom velikom, ‘151’, puca samo sajla za drva, ostalo ništa“, objašnjava Krstić.
On ističe da drvari uglavnom sami popravljaju svoje kamione.
„Delove nabavljamo kod Vojske, na licitacijama, ili skidamo sa kamiona koje više ne koristimo“, dodaje Krstić.
Prema njegovim rečima, drvarenje je izuzetno težak i opasan posao, čak i s dobrim kamionima kao što su „zilovi“ i „džemsovi“.
On sam već dva puta je sletao kamionom sa puta i prevrtao se, ali srećom bez povrede.
Njegov prijatelj Mladen Živković ističe da je za mnoge stanovnike ovog kraja seča šume i prodaja ogrevnog drveta jedini način da zarade.
„Teško jeste, ali nemamo kud. Moramo da drvarimo da bi preživeli. Imam porodicu, suprugu i trogodišnjeg sina, a za mesec dana supruga treba da se porodi, „, govori Živković.
On kaže da mu je doskora otac pomagao u šumi, a sad mora sam.
„Dok je sekao drva, ocu je stablo polomilo nogu. Imao je otvoreni prelom i više ne može da radi“, kaže Živković, koji se priseća da je sa ocem krenuo da drvari kada mu je bilo svega 12 godina.
Poput njega, i svi ostali drvari iz Vete počeli su da se bave ovim poslom još od osnovne škole.
„U gradu deci kad prohodaju kupe mobilni telefon, a mi našoj deci kupimo testeru“, ističu Vetanci.
Žitelji Vete još pričaju o zaprepašćenju ovdašnje učiteljice kada joj je učenik četvrtog razreda rekao da će izostati iz škole jedan dan, jer mora da „pomogne tatku u drva“.
Škola u Veti zatvorena je pre četiri godine, jer nema dece školskog uzrasta.
U selu stalno živi osamdesetak meštana, dok njih još toliko gotovo svakodnevno dolazi iz obližnje Crvene reke i Bele Palanke da bi održavali domaćinstva, čuvali krave i ovce, drvarili i obradjivali malo planinske zemlje.
Meštani kažu da njihovi mladi odlaze, jer je u selu teško podizati decu.
U Veti nema signala mobilne telefonije, kao ni televizijskog signala, a najbliža osmogodišnja škola nalazi se u osam kilometara udaljenoj Crvenoj reci.
Vetanci kažu i da je život u planinskom selu surov, pa da bi preživeli moraju čvrsto da se oslone na ono što imaju, a to su stoka, zemlja, šuma i kamioni.
(Beta)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.