Prva bomba pala je u 19 sati i 41 minut…
Od povratka iz škole i spremanja za izlazak, preko gledanja nezaboravne latinoameričke sapunice, do kasarne – početak bombardovanja građane Srbije zatekao je u različitim situacijama.
Ono što, međutim, većina deli su jasna sećanja na to gde su bili u trenutku kada su se oglasile prve sirene.
Na 20. godišnjicu bombardovanja mnogi su podelili svoje uspomene na društvenim mrežama.
Na primer, jednom korisniku Tvitera je to bio dan sa veoma pomešanim osećanjima.
Dok su neki već bili u vojsci, drugi kažu da su uniformu obukli ubrzo nakon pada prvih bombi.
Na televiziji je, naravno, bila latinoamerička sapunica Esmeralda.
Bombardovanje Jugoslavije trajalo je 78 dana, a okončano je potpisivanjem Kumanovskog sporazuma.
Kao i film Boj na Kosovu.
Jedan tviteraš kaže da je tog dana ostao bez automobila.
„Sedeo sam u svom ‘jugu 45’. Rezervoar prazan. Destinacija: Stan prijatelja na Novom Beogradu. Otišao do pumpe da sipam gorivo. Red dugačak kilometar. Ostavio automobil tamo sledećih mesec dana. Dva točka na trotoaru, dva na ulici“.
Početka bombardovanja sećaju se i oni koji su 1999. bili deca.
https://twitter.com/Di_Rad/status/1109782945206882304
Osnovci su se spremali za takmičenja.
A oni nešto stariji su planirali da to veče izađu negde.
Ili su studirali – i igrali basket.
Neki su bili u pozorištu.
Jedan korisnik Tvitera tvrdi da mu je na današnji dan raketa proletela iznad glave.
Drugi je napisao priču o tom danu, čiji su deo bili popara, razredna Verica, fizičko i još mnogo toga.
Dok poznatog glumca Vlastu Velisavljevića, rođenog 1926. godine, bombardovanje navodno nije mnogo uzbudilo.
(BBC News na srpskom)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Teško nama ! Zločinci NATO su svuda oko nas ,…, patroliraju po Srbiji i Kosovu i Mertohiji ! ################# U napadima NATO je MNOGO koristio MUNICIJU SA osiromašenim URANIJUMOM , odavno zabranjene KASETNE i EKSPLOZIVNE VAZDUŠNE BOMBE , od kojih MNOGE N I S U e k s p l o d i r a l e i j JOŠ UVEK — >>>>> LEŽE U Z E M L J I , i prete nam i dalje i UCENJUJU , okupirali su KOSOVO i METOHIJU !!!! Bože pomozi Srbiji!
U vreme mog poslovnog boravka u Briselu,krajem oktobra meseca 1998.godine, poslovni partner koji je bio jedan od saradnika u evropskom Parlamentu, prilično uznemiren obavestio me je da najkasnije 31.oktobra treba da počne bombardovanje Srbije i da pozivaju moju suprugu sa našim sinom da iz Beograda dodju kod njih za vreme dok traje bombardovanje. To je dan moje krsne slave Svetog Luke. Svakako da sam se zahvalio, ali nisam odustao od leta za Beograd, dan pre Slave. Naš stan je bio u profesorskoj koloniji, u smešnoj ulici, znači, ulici Čarli Čaplina, u potkrovlju kuće. Na dan početka bombardovanja, sledeće godine, nešto pre pola osam uveče, izašao sam u šetnju, sreo jednog od svojih prijatelja iz Djenovića, čiji sam nekada davno bio trener plivanja, započeli smo razgovor koji se završio sa neizbežnom temom o bombardovanju. Pomenuo sam infomaciju iz Brisela, ponovni poziv mog partnera od pre nekoliko dana da sa porodicom dodjem u Brisel, jer se pretnja aktuelizuje. „Ma, nema teorije da nas napadnu, to je samo politička pretnja…“, zaključio je moj plivač. Nekoliko minuta nakon ovog razgovora, iz 29.novembra krenula je sirena, iznenadna i stravična. Upozoravala je na smrt i ubijala svojim zvukom i iznenadnošću. Bila je tu, sa nama i nad nama, te večeri i narednih, u potkrovlju. Uletala je bez upozorenja, odlazila kad joj se prohte. Nad potkrovljem i Beogradom, dan za danom, u dugim i napetim noćima, zavijao je i nadvijao se nad nama zlokoban vatromet. Družili smo se sa komšijama, sa lozovačom na terasi. Kada je bombardovanje prestalo, odahnuli smo. Lozovača je preživela. Na žalost, to nije bio slučaj sa mnogima koji nisu bili u bezbednoj zoni smešne ulice.
U vreme mog poslovnog boravka u Briselu,krajem oktobra meseca 1998.godine, poslovni partner koji je bio jedan od saradnika u evropskom Parlamentu, prilično uznemiren obavestio me je da najkasnije 31.oktobra treba da počne bombardovanje Srbije i da pozivaju moju suprugu sa našim sinom da iz Beograda dodju kod njih za vreme dok traje bombardovanje. To je dan moje krsne slave Svetog Luke. Svakako da sam se zahvalio, ali nisam odustao od leta za Beograd, dan pre Slave. Naš stan je bio u profesorskoj koloniji, u smešnoj ulici, znači, ulici Čarli Čaplina, u potkrovlju kuće. Na dan početka bombardovanja, sledeće godine, nešto pre pola osam uveče, izašao sam u šetnju, sreo jednog od svojih prijatelja iz Djenovića, čiji sam nekada davno bio trener plivanja, započeli smo razgovor koji se završio sa neizbežnom temom o bombardovanju. Pomenuo sam infomaciju iz Brisela, ponovni poziv mog partnera od pre nekoliko dana da sa porodicom dodjem u Brisel, jer se pretnja aktuelizuje. „Ma, nema teorije da nas napadnu, to je samo politička pretnja…“, zaključio je moj plivač. Nekoliko minuta nakon ovog razgovora, iz 29.novembra krenula je sirena, iznenadna i stravična. Upozoravala je na smrt i ubijala svojim zvukom i iznenadnošću. Bila je tu, sa nama i nad nama, te večeri i narednih, u potkrovlju. Uletala je bez upozorenja, odlazila kad joj se prohte. Nad potkrovljem i Beogradom, dan za danom, u dugim i napetim noćima, zavijao je i nadvijao se nad nama zlokoban vatromet. Družili smo se sa komšijama, sa lozovačom na terasi. Kada je bombardovanje prestalo, odahnuli smo. Lozovača je preživela. Na žalost, to nije bio slučaj sa mnogima koji nisu bili u bezbednoj zoni smešne ulice. MIki de Deo Mihailović, psiholog