HARARE – Svetska javnost podeljena je po pitanju toga ko je bio bivši predsednik Zimbabvea Robert Mugabe – za jedne je bio „zli diktator“, koji je trebalo da poslednje dane provede u zatvoru zbog zločina protiv čovečnosti, dok su ga drugi smatrali revolucionarnim herojem, koji se borio protiv rasnog ugnjetavanja i suprotsavio imeprijalizmu i neokolonijalizmu Zapada.
Mugabe je preminuo u 95. godini, a tu vest potvrdio je danas njegov naslednik i aktuelni predsednik Emerson Mnangagva, koji ga je nazvao „ikonom oslobođenja“ i „jednim od osnivača Zimbabvea“.
Mugabe je bio vođa pokreta za oslobođenje Zimbabvea od vladavine belačke manjine.
Tom južnoafričkom zemljom vladao je skoro četiri decenije, od sticanja nezavisnosti od Britanije 1980, ali je bio primoran da podnese ostavku u novembru 2017. godine posle vojnog puča.
Nakon što je ukinuo skoro stovekovnu vladavinu belačke manjine, nazivali su ga herojem afričkog oslobođenja, ali se potom, navodi Hina, preobrazio u karikaturu afričkog despota koji se 37 godina grčevito držao vlasti.
Opstao je duže na vlasti nego njegovi najveći neprijatelji i rivali, poput bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, nekadašnjih predsednika SAD i Južnoafričke Republike, Džordža V. Buša i Nelsona Mandele, potpredsednika Zimbabvea u vreme Mugabeove vladavine, u periodu od 1987. do 1999, Jošue Nkoma i političara iz Zimbabvea Morgana Cvangiraja.
Uništio je ekonomsku moć bele zajednice u Zimbabveu, koja se zasnivala na njihovom vlasništvu nad najplodnijom zemljom u državi.
Međutim, većina njegovih sunarodnika, osim male, dobro povezane elite, platila je cenu time što je uništena nekada jedna od najraznovrsnijih ekonomija Afrike.
Početak Mugabeove vladavine pratile su pohvale zbog toga što je omogućio bolji pristup zdravstvu i obrazovanju za većinu stanovnika zemlje, dodaje Bi-Bi-Si.
Međutim, kasnije je često, i u svojoj zemlji i u inostranstvu, kritikovan zbog zloupotrebe položaja i korupcije.
Ipak, 1995. godine, Svetska banka ga je u izveštaju pohvalila zbog brzog napretka koje je Zimbabve ostvario u oblasti zdravstva i pismenosti naroda.
Ključ za razumevanje Mugabea, navodi HINA, leži u gerilskom ratu 70-ih godina kada se proslavio.
U to doba je bio revolucionarni junak koji se bori protiv manjinske belačke vlasti za slobodu svoga naroda. Iz tog razloga, mnogi africki državnici izbegavali su da ga kritikuju, čak i kada je vodio zemlju u ekonomsku provaliju.
Otkako je Zimbabve stekao nezavisnost 1980, veći deo sveta okrenuo se drugim temama, ali ne i Mugabe. Njegovi neprijatelji su i dalje bili isti – kapitalizam i kolonijalizam, a svi koji su ga kritikovali za njega su bili „izdajnici i prodane duše“.
Za ekonomske probleme svoje zemlje uporno je krivio urotu zapadnih zemalja, na čelu s Velikom Britanijom, dok su drugi njega optuživali za te probleme jer navodno nije razumeo kako funkcioniše moderna ekonomija i jer se fokusirao na to kako da raspodeli nacionalno bogatstvo, umesto da ga poveća.
Mugabe se jednom prilikom „proslavio“ izjavom da država ne može da bankrotira, što je izgleda odlučio da isproba na sopstvenoj zemlji koja je 2008. imala godišnju inflaciju od 231 miliona odsto.
Poslednje godine njegove vladavine obeležio je finansijski kolaps, nasilno zastrašivanje i burne unutrašnje borbe za vlast, prenosi Gardijan.
Mugabe je, posle vojnog puča u kome je Mnangagva preuzeo vlast, poslednje dane proveo u miru u svojoj vili u Harareu, a upravo to, svojevremeno, nije mogao ni da zamisli.
„Samo će me Bog, koji me je postavio, ukloniti“, govorio je.
Mnogo građani Zimbabvea smatraju da se on, i samim tim njihova sudbina, promenila nakon što se 1996. godine oženio svojom sekretarcom Grejs Marufu, posle smrti njegove prve, veoma cenjene supruge Sali, 1992. godine.
„On se promenio od trenutka kada je Sali preminula, kada se oženio mladim lovcem na zlato“, kaže urednik lista iz Zimbabvea Vilf Mbanga, koji je, kako navodi Bi-Bi-Si, nekada bio blizak prijatelj s Mugabeom.
Mugabe je roden 21. februara 1924. godine u Rodeziji, nepriznatoj državi koja je obuhvatala teritoriju današnjeg Zimbabvea.
U zatvoru je proveo više od deset godina zbog kritikovanja vlade Rodezije 1964. godine – bez suđenja.
Dok je bio u zatvoru, 1973. godine bio je izabran za predsednika Afričkog nacionalnog saveza Zimbabvea. Bio je i jedan od osnivača ovog saveza.
Nakon puštanja na slobodu, organizovao je gerilske napade u Rodeziji.
Njegova veština tokom pregovora dovela je do političkog sporazuma o okončanju krize i do proglašenja nezavisne Republike Zimbabve.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Gledajuci fenomenalnu,potresnu emisiju o nezaustavljivom lancu korupcije u africkim zemljama i njihovom uzrocno posledicnim ponasanjem koji dovode do ovakvih dilema ,shvatila sam da je tanka linija izmedju supruge saucesnika u potezima koji se stavljaju na dusu revolucionarima sa titulom predsednika i odane partnerke je vezana za faktor socijalnog statusa. koji igra znacajnu ulogu u mehanizmima vladanja masom .
Definitivno ,uz veoma kratku sazetu politicku biografiju predsednik Zimbabvea je bio heroj revolucije kojom je zeleo bolji i svet.Sta ga je nateralo na revansizam prema beloj manjini koja je bila pre revolucije privilegovana delikatno je iz razloga nepoznavanja odnosa izmedju bele manjine i crne vecine van sistema vladanja.Drugi bitan element koji revolucionare izvitoperi u nekom smislu po meni je kadrovska politika po kojoj uglavnom poslusni ,podobni okruzuju predsednike koji dolaze na vlast prevratima a ne sposobni da budu usi i oci koji vide i cuju a ne bezpogovorno povladjuju i time predsednika dezavuisu ,vremenom ga pretvarajuci u diktatora koji u tome vidi nacin vladanja ,koji nekada i jeste neophodan ali u zavisnosti od problema koji se resava.Takodje i licna podrska koja bi trebala da bude bez premca od najblize osobe,,supruge je veoma bitna a pitanje je koliko zene uzvionu od luksuza u kome samo uzivaju zanemarujuci vise ciljeve koji svakako jesu uredjenje drzave ciji je muz vec na celu.