Američko društvo je duboko polarizovano po nekoliko vertikala, građani gube poverenje u institucije, birači žele novu preraspodelu i drugačiju politiku, oligarhija zadržavanje privilegija i nastavljanje kursa zahvaljujući kojem su stekli privilegije. Zato će se nastaviti bacanje državne zastave na lomače.
Odmah nakon izbora Donald Tramp je 2016. godine predložio da se oduzme državljanstvo svakome ko zapali američku zastavu. Ili da se to makar sankcioniše zatvorom. U Srbiji je zbog paljenja američke zastave već bilo presuda, zatvorskih i uslovnih kazni. Međutim, Vrhovni sud SAD je davne 1969. godine ocenio da čuveni Prvi amandman onemogućava kažnjavanje za ovo delo. To se računa u političke slobode. Bez obzira što vređa osećanja i dostojanstvo miliona ljudi. I to demonstranti koriste.
Amerikanci pale državnu zastavu — teška simbolika. Simbolički, ovakav gest predstavlja „tešku“ poruku. Tražiti kažnjavanje odgovornih za ubistvo Džordža Flojda, čak i proširiti zahteve na preispitivanje rada „organa reda“ jedna je stvar. Ritualno paliti državnu zastavu ispred sedišta Si-En-Ena u Atalanti, prilikom blokade saobraćajnice u Los Anđelesu ili noćnih okupljanja u Njujorku i na još mnogim mestima, nešto sasvim drugo.
Slučajno ili namerno, gorela je i Episkopska crkva Svetog Jovana u Vašingtonu, istorijski značajna, sa američkim predsednicima povezana. Protesti, koji po mnogo čemu podsećaju na one iz 1968. godine, imaju značajno širi kontekst i dublje uzroke, nego što je to povod zbog kojeg je sve počelo. Optužbi za rasizam i upotrebu prekomerne sile policije bilo je i ranije. Bilo je i ubistava, incidenata, demonstracija i nasilja. Ali se „vatra“ nikada nije ovako brzo prenosila od jednog grada ka drugom.
Prvi put od Drugog svetskog rata u Minesoti je mobilisana Nacionalna garda. Potom su ove jedinice angažovane u natpolovičnom broju saveznih država. Potom je uvođeno vanredno stanje gde je već bilo neophodno. Nezadovoljstvo, očigledno akumulirano u dugom vremenskom periodu, sada se izlilo na ulice i preraslo u bes. Do te mere, da deo ljudi otvoreno pokazuje kako današnje Sjedinjene Države ne smatra svojom zemljom. Čemu paljenja zastave ako je drugačije?
Tramp doneo promene ali i sukob
Postojanje velike napetosti moglo se detektovati još tokom republikanskih unutarstranačkih izbora 2016. godine kada je favorizovani Džeb Buš (do tog trenutka potrošio blizu 140 miliona dolara za izborne promocije) u ranoj fazi ustuknuo pred Donaldom Trampom. Slično je bilo u demokratskom taboru, pošto se Berni Sanders dugo, praktično do samog finiša, odlično držao uprkos tome što je Hilari Klinton imala podršku celokupnog establišmenta. Birači su želeli novo, oligarhija pokušavala da održi staro. Džeb Buš ili Hilari Klinton, suština je ista.
Trampov izbor je doneo delimične promene, ali i žestoki sukob unutar institucija. Novo se nije nametnulo kao dominantno, staro nije održalo prethodni, dugo utvrđivani položaj. Svi su nezadovoljni i nespokojni. Sve je preraslo u žestoki politički konflikt, koji se sada izliva na ulice.
Demonstranti, prema tome sa kojom društvenom grupom se identifikuju, imaju svoje razloge. Neki su na ulici zbog brutalnosti policije, neki zbog stvarne segregacije (koja nije formalna), neki zato što su protiv Trampa, neki zato što su protiv lokalnih guvernera i gradonačelnika, neki zbog sve maglovitije budućnosti, neki da bi pljačkali.
Dužničko ropstvo
Pol Krejg Roberts iznosi zapanjujuće podatke. Na primer, da prema izveštaju Federalnih rezervi „41 odsto stanovništva ne može da prikupi 400 dolara a da ne proda neku imovinu“. Ne četrdeset hiljada, ne četiri hiljade, već četiri stotine dolara! Ili da „mladi Amerikanci, kada steknu univerzitetsko obrazovanje, postaju dužnički robovi.
Trenutno, 44.200.000 Amerikanaca sa studentskim kreditom duguje 1.048.000.000.000 dolara — 1,48 biliona! Izgleda da šanse ipak nisu iste za sve, kao i da se unutar sistema poslednjih dve decenije odigravala galopirajuća diferencijacija na sve bogatiju manjinu i većinu čiji su prihodi stagnirali ili opadali. Proces je ubrzan ekonomskim slomom 2008. godine, a sada se nadovezala i pandemija sa brojnim posledicama.
Kulminacija u kampanji
Ključno je, ipak, što se na sve nadovezala predizborna kampanja. Ranije nego što je bilo ko očekivao ili predviđao, počela je bitka za sledeći mandat u Beloj kući. Beskompromisna. Dozvoljena su skoro pa sva sredstva. Uključujući i obojenu revoluciju, pa kontramitinge.
„Politiko“ prezentuje aprilsko istraživanje prema kojem Bajden može računati na 222 elektora, Tramp na 204, a za 112 je teško predvideti na čiju stranu će se preliti. Među „nepredvidivim“ su i Florida, Pensilvanija, Mičigen i Severna Karolina, države sa velikim „kontigentom glasova“.
Zato je Barak Obama iskoristio demonstracije za poziv biračima „da se bore za predsednika, Kongres, Ministarstvo pravde i savezne sudije“. U prevodu, da podrže Bajdena. Tramp je odgovorio „vraćajući loptu u dvorište guvernera“ iz redova demokrata: „Morate uhapsiti ljude, morate pratiti ljude, morate ih stavljati u zatvor na deset godina i više nikada nećete videti ove stvari. Imamo sve resurse — to nije kao da nemamo resurse. Dakle, ne znam šta radite“.
Obe poruke su namenjene određenim grupama birača. Oba tabora imaju svoje kalkulacije. Obe strane ulažu sve samo na jedan ishod, bez rezervi i ostavljanja prostora za bilo kakav postizborni kompromis.
Više ništa neće biti isto
Zbog toga se situacija neće smirivati, kakva god da je sudbina aktuelnih protesta i demonstracija. Čak i delimična deeskalacija stanja na ulicama ne može smanjiti napetost. Američko društvo je duboko polarizovano po nekoliko vertikala, građani gube poverenje u institucije, birači žele novu preraspodelu i drugačiju politiku, oligarhija zadržavanje privilegija i nastavljanje kursa zahvaljujući kojem su stekli privilegije.
Zato će se nastaviti bacanje državne zastave na lomače. Svako će to činiti zbog svog nezadovoljstva, ogorčenosti i besa. Jedni Trampa ne doživljavaju kao svog predsednika, drugi zbog uverenja da institucije ne štite građane (policija je tu prva na udaru), treći jer osećaju apsolutnu besperspektivnost (broj nezaposlenih bliži se cifri od 40 miliona), četvrti se osećaju podređeno.
Od 2016. godine haotizacija unutar SAD ima progresivan karakter. Najverovatnije, vrhunac još nije dosegnut. To će se odigrati tek neposredno pred izbore. A nakon toga, više ništa neće biti isto. Niti unutar SAD, niti u svetu. Slede velike promene.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.