Kad ljubav zakasni

O „laganoj,ženskoj“ literaturi Milice Jakovljević može se polemisati, iako je lično smatram jednom od boljih i kvalitetnijih predstavnika ovog žanra, mada to sada i nije poenta priče. „Samac u braku“ je meni omiljeni roman pomenute književnice (inače, novinarke i veoma obrazovane žene onog vremena), pa sam (sebično) očekivala da će nakon režije „Ranjenog orla“, „Nepobedivog srca“, „Greha njene majke“, gospodin Šotra ponovo da nas obraduje režijom istog. Nažalost, to se nije desilo, a režije se „dokopao“ neko ko je evidentno odlučio da „pobegne glavom bez obzira“ od svega što je radio gospodin Šotra, čak i od glumačke podele, ne razmišljajući pri tom koliko se time odstupanje pravi od same ideje romana… Naime, glavni junak Radmilo Tomić jeste advokat, a mlada Ljiljana jeste Beograđanka, ali poenta priče je upravo to da je Radmilo nešto stariji, tamnokosi provincijalski advokat = najpoželjniji neženja u mestu, čovek rafiniranog ukusa sa iskustvom, koje ipak daju neke godine, a to svakako nije uloga za (maestralnog, ali premladog) Miloša Bikovića, već upravo za Šotrin (provereni i potvrđeni) izbor – Ivana Bosiljčića. Osim toga, Ljiljanu bi trebalo da odglumi mlada, nežna, plavokosa, plavooka glumica (npr. Nina Janković, ili neko sličnih godina, talenta i fizičkog izgleda…), čime nikako ne pokušavam da umanjim talenat i šarm preslatke Brankice Sebastijanović, ali jednostavno, to nije to! Dakle, po svim pitanjima kontrasni likovi, od fizičkog izgleda, preko porodičnog pedigrea, finansijskog stanja, društvenog miljea iz koga dolaze (nežna, mlada, plava, neiskusna, pomalo hirovita, devojka iz fine, ali trenutno finansijski oslabljene beogradske građanske porodice i nešto stariji, zgodni, tamnokosi, ugledni advokat u svom mestu, bez roditelja, koji se sam borio i školovao i stvorio sebi idealan život i novčanu sigurnost, koga žene jure i obožavaju, ali kome je jedina želja da osvoji/oženi mlađu rođaku svog druga iz studentskih dana, koju je upoznao još kao devojčicu i tada ga je i očarala svojom lepotom…). Inače, može se steći utisak da sam zaludeli Šotrin ili Bosiljčićev fan (što nikako nije istina!), mada se stvari moraju nazivati pravim imenom i činjenice moraju uvek „na sto“, a time želim da kažem da su obojica „doktorirali“ na delima Mirjam! Naglasila bih još i to da „kapa dole“ za svaki vid umetničke slobode, što smo mogli da pratimo u drami iz (ako-se-ne-varam) 90-ih „Brod plovi za Šangaj“, koja je malo avangardnije (ne i neozbiljnije!!!) predstavila celu priču… Ipak, mislim da gospodin Stefanović nije imao ideju svojim filmom da ide u avangardu, ali je baš zbog toga trebalo da nauči nešto od Šotre, jer „lagana“ štiva nikako ne podrazumevaju „jeftin“ scenario, režiju i montažu! U prevodu – film je pomalo „iskasapljen“, nejasan onima koji nisu čitali, izbanalizovana limunadica, sve u svemu, veliko razočarenje! Nadam se da će serija biti nešto bolja! Iako (moje mišljenje) pogrešni izbori – Biković je odličan i njemu sve pohvale, „drži“ ceo film, B. Sebastijanović je lepa, prirodna (mada su i privatno u vezi, pa i nije neki problem…), ali zaista ni jedno ni drugo nisu adekvatno odabrani za poverene uloge. Inače, „Belu lađu“ ne mogu da komentarišem, jer nisam gledala, ali „Cvat lipe na Balkanu“ jesam i sve pohvale gospodinu Stefanoviću na tome, pa bi bilo divno da se i oko ove režije potrudio malo više. Nije sramota učiti od boljih i iskusnijih od sebe, sramota je nedvosmisleno smatrati sebe takvim, bez pokrića!!!