Ne mogu. Četvrti put krećem s pisanjem i prekidam. Nešto mi ne da, guši me. Tera suze na oči. Probaću kasnije…
I opet. Mislim se, dovoljno je vremena prošlo. Mogao bih reći nekoliko reči. Mnogi su odlazili. I mali, i veliki. Najveći čak. Vidiš, pročitaš, kažeš „šteta“, duboko udahneš i kreneš dalje. Znaš da tako stvari stoje, da je život nepredvidiv. Nekad sam ćutao i gledao u prazno. Nekad samo razmišljao. Nekad je bolelo. Ali ovako… nikad.
Sanjao sam san. Lep, mio. Došao je kod mene. On. Vedar, nasmejan. Dodirnuo mi je lice. Jasno sam osetio. Rekao mi da verujem. Kako, pitao sam. Nikada nisam. U ljude da, u prijatelje, u ljubav svakako. Ali više od toga ne umem. Ipak, rekao mi je. Budim se u suzama. Brišem ih. I poslušaću ga.
Šta je život? Igra bez granica. Večito padanje. Ili nešto između. I gde smo sada mi? Izgubljeni u vremenu i prostoru. Bez pravog puta. Bez pravog vođe.
A vreme leti. Eto, skoro će godinu dana od velikog koncerta u Areni a još sve zvoni. I glas, i osmeh. I reči dečaka kome je platio operaciju i tako spasao život. Pitao ga je kako sada on njemu da pomogne. I mobilni telefon u ruci bolesne žene, koju je pozvao uživo s koncerta jer ona nije mogla da dođe i otpevao joj Zajdi, zajdi. I plač moje sestrice Ane, kojoj je poslao sliku s autogramom. I jecaj miliona ljudi kojima je pomogao a da to nismo ni znali, jer je on smatrao da je to sasvim normalno. Nije pričao, nije se hvalio. Radio je ono što misli da treba.
Kažu da vreme leči sve. Ne. Samo nas teše. Ne leči sve. Samo te nauči da živiš s tim bolom. To prokleto vreme. Ne nudi lek, ne nudi izbavljenje. A opet, svaka pesma, svaki spot, ma pomen imena samog, donese mrak. Obavije srce tugom. A ja, odgledam do kraja. Suznih očiju, drhtavih usana, ali moram. I verujem. Baš kako je rekao. Verujem da nije sam. Da je srećan, da smeje se i dalje, da sanja nas. Nas, koje je darivao. Nas, koji bez njega ne umemo. Nas, koji ga volimo… Radujem se Beoviziji. Hvala organizatorima. Biće posvećena njemu. Gledaću, pa nek se istopim.
Zaspao je najlepši. Najbolji. Najveći među nama. Nema više savršenog… Ne, tu je! Anđeo ili vilenjak, šta god bio, ali je tu. Nosimo ga s nama i u nama. Snevamo i budimo se s njim. Drugačije ne bismo ni mogli.
Voljeni spavaj, čuvaćemo tvoje snove. Hvala za sve.
Posvećeno Tošetu
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Hvala na divnom tekstu napisanom za našeg Tošete.
Svaka čast! Toše za sve! Car je car!
Postoje osobe koje predstavljaju ceo svet. Bol ne prestaje, suze teku. Hvala ti što postojiš, neka te Bog blagoslovi tu gde jesi, u našim srcima zauvek. Naučio si me da verujem, ja verujem da si tu i znam da je Bog dobar. Volim te, sine moj!
„Kažu da vreme leči sve, a šta mi vredi večnost bez tebe.“ Ovo je deo refrena Tošetove neobjavljene pesme „Bez tebe“.
Ne želim mnogo toga da napišem, jer već plačem. Ako se neko ne rasplače, on ne razume pravu suštinu pesama.
Toše, ti si legenda muzike i to ne samo Makedonije, već čitavog Balkana. Da si tu, doživeo bi ne evropsku, nego svetsku karijeru. Ljudi nisu ni svesni šta smo izgubili izgubivši tebe. Večno ćeš biti pamćen kao najbolji, anđele!
On je zaista sam dokaz večnosti. Živeće zauvek.
Nama je teško, njegovim roditeljima još teže, a najteže je što njega više nema.
Jer „tvoj“ je život igra bez granica i znam da si negdje na nekom boljem mjestu!
I posle ovoliko vremena ne mogu da shvatim da te nema. Suze same kreću. Uvek ću te voleti!
Brilijantno. Kao da je moje srce pričalo, a ruka zapisivala. Drago mi je što se ljudi sećaju, što znam da nikad neće biti zaboravljen, ali teško je što pri svakoj pomisli o njemu – srce se stegne, glas zanemi, suze se pojave. Treba vremena da se smiri. Ne prođe dan da ne pomislim na njega.
Bio je moj najdraži pjevač, bio je najljepša, najbolja, najhumanija, najplemenitija osoba na svijetu. Imao je sve 🙁 Svaki put kad ga se sjetim, zaplačem. Tekst je stvarno ubitačan.
Ljudi, shvatate li sada šta znači voleti nekoga?! Ovo je ljubav! Svaka čast onome ko je napisao ovo!
Tekst je stvarno dirljiv. Ja ga nikad neću zaboraviti. Samo Bog zna zašto nam ga je uzeo. Toše, znaj da ćemo te zauvijek voljeti, tebe i tvoj osmijeh!
Ikono moja, za dušu raj mi beše samo ti, al’ neboto te skri, kolku boli!
Tekst je savršen. Plakala sam dok sam ga čitala. Ja Tošeta volim najviše na svetu i njegova smrt mi je najteže pala u životu. Svakog dana se molim za njega i pevam njegove pesme, jer znam da me čuje i da me čuva. Niko ne može da veruje koliko ga volim. Plačem skoro svaki dan i čekam da nam se vrati, ali, Bože, neka naš anđeo stalno bude uz tebe, jer te je oduvek voleo.
Ja nemam reči više ni za šta. Život je kao roman, samo što se u romanu možeš vratiti na najlepše stranice, kao kada je Toše nekada bio sa nama. Ja mislim da mi je njegova smrt pala najteže u životu. Volim ga najviše na svetu! Bog je stvarno tako želeo, a mi sada mnogo patimo. Nadam se da će mi Bog dozvoliti da nekada ponovo vidim svog anđela kada moje srce prestane da kuca 🙁
Nemoguće koliko je prelep tekst. Počela sam da plačem kad sam ga čitala. Štaviše, sanjala sam ga. Toše, nema lepšeg anđela od tebe.
Nije otišao, tu je uz nas i svoje voljene, ali ga mi ne vidimo. Ako budemo verovali u to, čućemo i mi njega kao i on nas!
Toše, najbolji si, bio i ostaćeš. Ne mogu da verujem da te nema među nama, ali iako je tako, uvek ćeš živeti u našim srcima. „Možda spava sa očima izvan svakog zla…“ Počivaj u miru, Toše!
Bio je najbolji među najboljima,
sada peva sa anđelima!
Ovde je večno ograničen od zaborava,
u našim mislima, srcima, u svojim pesmama.
Da imam pravo na tri želje
jedna bi bila unazad da vratim vreme,
druga – da ga ugledam,
treća – da umesto njega umrem!
Bože, zašto baš on?
Možda što anđelu
nije mesto u surovom svetu
među svim ovim zlom!
Otišao je
da zauvek sa anđelima bude,
pevajući da gleda na sve ljude
kojima istinski nedostaje,
u kojima večna tuga ostaje.
Bila sam dežurna u školi kada sam čula vesti da ga više nema. Nisam verovala dok mi mama nije javila da je na internetu proverila informaciju. Posle toga danima sam bila u depresiji i non-stop sam plakala, jecala. Osećala sam kao da mi je rođeni brat otišao, kao da sam ga znala ceo život. Sa svima sa kojima sam pričala imali su isti osećaj. Onda sam se smirila i kad god bih čula njegovu pesmu, bilo bi kao da je još među živima. Ali sad kada sam pročitala tekst i komentare, probudila mi se svest da ga ipak nema. I opet plačem sa istim bolom. Najmanje što mogu da učinim je da ga nikad ne zaboravim!
Sve što bih rekla već je rečeno. Reči koje bih uputila ne postoje u rečniku. Toliko je zaslužio da ga nikad neću zaboraviti i često se pitam, ali samo Bog zna zašto uzima najbolje. Verovatno i njemu trebaju takvi da bi nas upozorio i pokazao put koji treba da sledimo u ovozemaljskom životu, kakvi treba da budemo da bismo zaslužili raj. Počivaj u miru i čuvaj nas sa neba nečujno kao što si to i među nama činio. Hvala ti za radosti koje si nam priuštio.
Toše, bio si najbolji i uvek ćeš biti. Počivaj u miru, anđele!
Ovaj tekst me je dirnuo i ostala sam bez teksta. Tošeta sam volela, obožavala i sada ga još više volim i slušam njegove pesme. U njima sam pronašla sebe, stvarno su super.
Veoma dirljivo. Ja imam devojku 6 godina i pesma koja je bila u klubu kada smo se upoznali je Tošetova pesma „Ledena“. To je danas naša pesma, znak naše ljubavi. Počivaj u miru, Toše, nikada te neću zaboraviti!
Neizmerna tuga me obuzme svaki put kad mu čujem ime, početak pesme, prve note. Uvek, zaista uvek, promenim kanal, prebacim stanicu, sklonim se iz prostorije, i nije mi jasno kako drugi mogu da pevaju i vesele se uz njegovu muziku. Kažu da bi on to želeo. Možda, ali ja nemam snage, niti volje da zapevam njegove reči. Osećam potrebu da kažem, možda grešim, da će muzikom ostati večit. U mom srcu će tuga za njim ostati večna, a muzika će me stalno podsećati na pitanje: zašto baš on?!
Hvala vam puno što posvećujete pažnju ovom divnom čoveku i dečaku u duši i srcu. Uvek me zaboli duša kada pročitam neki tekst o njemu i boli me kada pričam o tome.
Beskrajna je tuga, neizmerna ljubav i prebolno sećanje na naš rastanak.
Tekst je odličan.
Samo se srcem može napisati nešto ovako prelepo, ta težina teksta, pažljivo birana svaka reč za našeg najboljeg, najmilijeg… Čini mi se neko će mozda reći: „Lako je zaboraviti, nije ti bio ni drug, ni otac, ni brat.“ Greše, jer biće kao što je Toše ne zaboravlja se. Pri izgovoru njegovog imena niko ne ostaje ravnodušan, jer kako i sam reče: „Srce nije kamen.“ Toše će zauvek ostati zapamćen, svojim pesmama, svojim delima, jer „veliki ljudi umiru dva puta“. Vreme prolazi, gomilaju se dani nakon njegove smrti, ali on ipak i dalje živi među nama. Toše, nikada te nećemo zaboraviti, jer tvoja su dela večna!
Dok god živi u našim srcima, Toše će živeti večno.
On će uvek živeti sa nama i u našim srcima. Nezamenjiv je, a njegove pesme će nas podsećati da je tu sa nama. Tekst je predivan, od srca. Retki su takvi ljudi.
Četiri meseca bez tebe, Toše! Svaka čast za tekst. To je dokaz da je mnogo muškaraca plakalo za našim anđelom i mnogo je boli u svakoj duši.
Zaista jako dirljiv tekst. Ko god je ikada čuo i jednu jedinu njegovu pesmu, zauvek će ga se sećati. Uvek ćes biti u našim srcima, anđele!
Nemam reči! On je bio i ostao najbolji i najsavršeniji dečko, ali život je takav, surov. Još uvek ne mogu da verujem da ga više nema. Toše, volim te!
Pola sata gledam u ekran i ne znam kako da počnem i kojim rečima da opišem Tošeta i veliku tragediju koja se dogodila 16. 10. 2007. Iz iskustva znam da se čovek dokazuje delima, a ne rečima. Toše je najbolji primer za to. Isto tako znam da tek kad izgubimo nekog i kad ga više nema, shvatimo ko je bio i šta smo izgubili. Ja ga nisam poznavao, nisam bio ni na jednom njegovom koncertu, nažalost, ali ne samo tog kobnog 16. 10. 2007. godine, nego i dan-danas osećam veliku tugu i žalim za Tošetom kao da sam izgubio nekog najrođenijeg. Najmanje što mogu i što ću raditi dok sam živ je da mu upalim sveću kad god sam u crkvi. Hvala ti za sve. Počivaj u miru!
Dok sam čitala ovaj tekst, napunila sam čašu suzama. Veoma mi je žao Tošeta. Kad god vidim ove godine 1981-2007, uvek mi se zaplače. Ja samo znam da je Toše i sada sa nama i da će zauvek biti u našim srcima.
Neko kao on se ne rađa dva puta. Bio je i ostao oličenje dobrote i kulture. Nažalost, dobri ljudi brzo odlaze, jer ih ne zaslužujemo. Počivaj u miru!
Iako više nije fizički među nama, uvek će tu biti njegove pesme i sećanja koje je za sobom ostavio. Jedina uteha mi je kad pomislim da Bog uzima anđele blizu sebi. Toše će uvek biti sa nama.
Tako je bio lep i nasmejan, uvek. Treba svi da sledimo njegov primer. Najviše bi voleo kada bismo se svi na pomisao na njega nasmešili, nažalost sa tugom. Počivaj u miru!
Jutros sam gledala jedan od spotova. Na telefonu me budi „Soba za tugu“. I dalje ne verujem da ga nema.
Bez komentara. Laka mu crna zemlja!
U neke stvari je teško poverovati, a još je teže pomiriti se s njima. Nekako je lakše ne razmišljati o tome kako nekog kao što je bio Toše više nema među živima, jer je bolno. I dalje slušam njegove pesme, šteta što ih nije više, jer se od njih čovek istovremeno topi i naježi.
Nema dana kad mi suza ne pođe pri pomisli na njega. Njegov glas se čuje u mojoj kući 24 sata, tako ubjeđujem sebe da je još tu s nama mili dječak, anđeo, božije remek-djelo. Jedino savršeno biće među nama otišlo je prerano od nas, ali vjerujem da je uz Boga u kojeg je vjerovao tako jako, iskreno, čisto. Svaku noć ležem s molitvom: „Bože, čuvaj ga, čuvaj ga, Bože, anđela tvog i našeg.“ I dok sam živa, neću ga zaboraviti, a pokušat ću prenositi priče o njemu da ga i buduće generacije pamte. Anđele, gledaj nas odozgo onim tvojim milim i toplim pogledom i pjevaj, pjevaj.
Pred neki važan događaj uhvatim sebe kako stojim ispred njegove slike kao ispred ikone, molim ga da me čuva, da mi pomogne onda kada mi je teško da nastavim dalje, da se ne predajem. I dan-danas ne mogu da se suzdržim kada ga gledam, slušam. Samo duboko uzdahnem i kažem u sebi: „Anđele naš“. Imam osećaj da ga nikada neću preboleti, jer je on nešto što se ne zaboravlja, nešto što je kratko bilo, ali zauvek ostalo. Svaka čast za članak.
Ne pamtim da sam skoro plakao, s obzirom na to da muškarci ne plaču tako lako. Može samo da se zamisli koliko je to teško prihvaćeno u mojoj glavi kad ne mogu da se obuzdam ni na javnim mestima kad mi zazvoni telefon sa njegovom pesmom „Pratim te“. I stvarno, „bacim pogled preko ramena…“ da vidim je li istina da me prati. Apsolutno ga nikad neću zaboraviti. Pravoslavna crkva bi baš mogla da ga proglasi za sveca, odmah bih počeo da ga slavim svake godine. Ne mogu da legnem uveče, a da ne odslušam bar tri njegove pesme. Počivaj u miru, ikono naša!
Hvala od srca za divan i topao tekst o predivnom mladom čoveku. Toše, voleću te dok sam živa!
Hvala svima koji se sećaju ovog coveka. Strašno mi je žao što nikada nisam imala priliku da ga vidim uživo. Slušam njegove pesme i gledam ga. Deca znaju ko je on i kažu mi: „Mama, opet plačeš zbog tog čike.“ Mali su, ali i on znaju njegove pesme, a moj sin, ima samo četiri godine, sluša sa mnom i stegne mi ruku kad pustim suzu. Neka živi večito uspomena na njegov život i rad. Hvala svima koji će ga pomenuti na Beoviziji, zaslužio je to, a i mnogo, mnogo više.
Moje srce plakaće za tobom zauvek!
Ostaće nam uvijek u sećanju, on i njegova mladost i moj Maki koji je bio njegovih godina kada je pošao među anđele.
Hvala na predivnim rečima upućenim ovom anđelu. Toše, ostaćeš zauvek u našim srcima. Tamo negde živi lepši život „bez granica“.
Više mi nijedan dan nije isti otkad nas je napustio. Priznajem da ga nisam slušala, nisam ga ni najbolje poznavala, ali kada sam čula vest da je Toše Proeski poginuo, nasmejala sam se, jer nisam mogla da verujem. Trebalo mi je dosta vremena da poverujem u to. Iako nisam bila njegova obožavateljka, još uvek kada ga vidim na televiziji, u novinama, suze mi kreću same. Osećam se kao da mi je bio neko veoma važan u životu. Mogu samo da zamislim kako je njegovim fanovima koji su ga slušali odavno, njegovoj porodici, familiji, kada je meni ovako teško. Žao mi je što nisam pre shvatila kakva je osoba bio, pevač, to neću oprostiti sebi nikada! Uvek će mi biti u srcu! Te sakam mnogo, Toše!
Divan članak, rasplakala sam se kao kiša čitajući ga. Tri dana nisam mogla da se smirim posle njegove smrti. Upravo slušam njegovu pesmu „Igra bez granica“ i ne mogu da verujem da ga više nema.
Prekrasan tekst. Naš anđeo će uvek biti sa nama. Njegova ljubav je srušila sve granice. Pratim sve vesti iz moje Makedonije. Zahvaljujem organizatorima Beovizije što će jedan deo biti posvećen našem anđelu, Tošetu.
Dirljiv tekst. A sada moram nešto da napišem što mi se desilo i zato verujem da je sa anđelima. Naime, veoma sam patila za Tošetom, i sada patim, uvek mi je teško. Jedne noći sam sanjala, nakon njegove smrti, da sam na njegovom koncertu u Makedoniji, a nikada nisam bila i da ga publika grli i hvata za ruke, samo da ga dotaknu. Onda mu ja prilazim i pitam ga da li će biti moj anđeo. Odgovorio mi je da hoće i da će biti na mom levom ramenu anđeo čuvar. Pripisala sam to mojoj opsednutosti njim i tome što će ga Makedonska pravoslavna crkva možda proglasiti svecem. Zaboravila sam na taj san, totalno. I onda noću 18. 12. 2007. godine sam imala udes. Naime, vozio je moj brat i sleteli smo s puta, uspavao se, leteli smo 10 metara. Ja sam ramenom i glavom udarila u volan i šoferšajbnu. Mislila sam na Tošeta dok sam letela. Ispostavilo se da mi je rame napuklo. Nakon toga shvatila sam da me je on sačuvao. Neverovatno. Saznala sam kasnije da je tog datuma Sveti Nektarije Bitoljski, makedonski praznik. Toše, san je imao značenje, ako si me zaista uz pomoć gospoda sačuvao, hvala ti!
Hvala ti na ovom predivnom tekstu. Hvala što ne dozvoljavaš da se zaboravi najbolji. Svojim osmehom pokazao je da plemenitost još uvek postoji, da ljubav još uvek živi. Energiju koju je posedovao nisam nikada videla ni osetila. Nažalost, nije moglo drugačije, to je bio njegov put. Toše, počivaj u miru Božijem i hvala za svaki osmeh koji je grijao duše!
Stvarno dirljivo i istinito. Svaka reč kao da je moja. Joj, a tako mi nedostaje. A vreme ništa ne menja. Prošlo je već četiri meseca, a još sam u neverici. Ovo se ne dešava, nemoguće. Ke te sakam sekogaš, angelu moj.
„Jer moj je život igra bez granica, umorna priča, trganje stranica…“ Toše zauvek!
Hvala na ovom divnom tekstu. Toše, uvek ćemo te se sećati kao nasmejanog i prelepog anđela kojeg je Bog uzeo. I kome sad da se nadam, kome?! Nijedan više kao ti. I sam si rekao „Život je igra bez granica…“ Volim te!
Zvučaće neverovatno, ali i ja sam ga sanjala, i meni je došao u san da mi pruži reči utehe. Došao je i rekao mi da ne smem da padnem, da moram da se uzdignem i da nastavim dalje. Rekao mi je da je srećan, a da ja ne smem više tugovati za njim. Posle tog sna danima nisam mogla da prestanem da razmišljam o njemu i o tome što mi je rekao. Verujem u zagrobni zivot i verujem da on zaista još uvek živi među nama i da je još uvek tu kao kada je i fizički bio sa nama. Još uvek je tu da pomogne svima u nevolji, svima koji su tužni. Zapravo, ja iz dana u dan sve više verujem da on nije bio ljudsko biće, već božje stvorenje koje je poslato na zemlju, među nas sa ciljem da nam pokaže šta znači voleti, koje je značenje reči ljubav. I istina de je da shvatimo koliko nešto volimo tek kada to nešto izgubimo. Bog me je naučio lekciji, naučio me je da moram više vremena provoditi sa prijateljima i porodicom, moram više ljubavi pružati ljudima oko sebe i pomagati bližnjima. Tome nas je sve Toše naučio, pokazao nam je da to ništa ne košta. Sada me svakog dana gleda sa zida moje sobe, baš iznad moje glave sada i smeši mi se kao da je srećan što sam ga poslušala, što sam uradila kako mi je rekao. Nadam se da će mi ponovo doći u san da mu se zahvalim za sve čemu me je naučio. Zaista je bio anđeo poslat da u ljudima probudi ono najbolje, da nam pokaže ljubav. I još uvek je anđeo, naš anđeo čuvar koji nas gleda sa neba, sija kao najsjajnija zvezda i osvetljava nam put i pomaže u trenucima tuge. Hvala ti, Toše, što si postojao. Sve pohvale autoru ovog teksta, zaista nisam mogla da se suzdržim da pročitam do kraja, a da se par mojih suza ne skotrlja niz lice.
Bože, ovaj članak je tako dirljiv. Ja zaista nisam sigurna da ću moći noćas da spavam. Plačem još uvek i nakvasila sam tastaturu, ali nema veze, Toše je vredan toga. Ne mogu više pisati, a dalje svi znate. Oh, kakva šteta!
Tužno, strašno, nepravedno… Počivaj u miru, anđele!
Veoma mi je žao. Svaka rečenica me je dirnula, suze same kreću. Bog nam je uzeo nešto najlepše, najbolje, samo za sebe. Nama su samo ostala sećanja na tog prelepog anđela. Zauvek ćeš ostati u našim srcima. Volim te.
Jako dirljiv tekst, osećajan i pun tuge. Drago mi je da ima ko da ga napiše. Toše je u našim srcima, i sve dok je tako i dok se njegove pesme pevaju, on će živeti. Neka mu je laka zemlja.
Nije moglo biti bolje rečeno, niti opisano. Hvala za ove divne reči i sećanja na veličanstveno biće i najbolju dušu na ovom svetu. Retko se rađaju ljudi kao što je bio Toše, a možda više i nikad neće. Moramo da verujemo da je tako moralo biti i da Bog ima svoje razloge za takvu njegovu sudbinu, inače ništa ne bi imalo smisla. I ja se nadam da se on smeje i gleda na sve nas iz raja, gde i pripada. Bože, čuvaj svog anđela!
Oprosti mi Bože, ali zašto uvek uzimaš najbolje? Ne znam da li ćemo ikad više imati ovakvog anđela?! Ne prođe dan da mi tuga ne preplavi srce za Tošetom. Počivaj u miru, nikad te neću zaboraviti!
I ja sam ga sanjala. U snu sam bila tako srećna, a kad sam se probudila, mom strahu i sjeti nije bilo kraja. Bio je i ostaće neprevaziđen. Anđele, počivaj u miru!
Oči pune suza, u grudima težina i prigušeni jecaj uvek kad čujem njegov glas, svaki put kad vidim njegov lik. Otišao je zlatni dečak, a svet je siromašniji za njegovu iskrenu plemenitost, dobrotu bez granica, lepotu i mladost. Siromašniji smo za Tošeta, svi mi. I nekako mi se čini da nije fer, da nije pošteno. Ako uteha postoji, onda je to nada da do njega dopire sva ova ljubav i da mu naše suze nisu teške. Dirljiv tekst, dira dušu.
Samo suza i jedan veliki uzdah.
Hvala što pišete i sećate se ovog divnog dečaka koji je prerano otišao i napustio ovaj svet, ali koga ćemo se svi, makar i sa tugom i setom zbog odlaska, sećati.
Dirljiv tekst, kao da sam ga ja pisala. Plakala sam kao za najdražim. Obožavam ga i na svaku njegovu pesmu zaplačem i danas.