Glumac Predrag Miki Manojlović kaže da njegova karijera nije trpela zbog raspada Jugoslavije, ali da za vreme rata nije želeo da ostane u Beogradu i da mu “politika potpuno određuje sudbinu.”
Manojlović je u razgovoru za Jutarnji list, najavljujući “Kralja Lira” u Zagrebu, govorio o tome kako iz Beograda 1993. godine nije otišao iz političkih razloga, ali, teško da je tad postojalo išta što nije imalo veze s politikom.
– Politika je proizvela rat koji je meni bio neizdržljiv, jer je bio tragičan, i nisam hteo da mi politika potpuno određuje sudbinu, i gotovo. Prestao sam da glumim već krajem 1991. a 1992. potpuno. To je bilo mračno razdoblje mog života. Nisam mogao da igram kao da je sve normalno, a nije. Nisam bio dovoljno hrabar da izvršim atentat na bilo koga, ali izvršio sam atentat na sebe. Ni to nije bilo lako. Čekati da sve prođe, a za to vreme… ti igraj Ričarda, igraj Sirana, igraj Godoa, igraj “Zločin i kaznu”… i čekaj da prođe. Ne, hvala. Vratio sam se 2003. predstavom uz otvaranje Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koje je izgorelo u požaru – rekao je Miki.
– Moja odluka je bila Evropa, porodične okolnosti su odlučile kontinent. A iz Amerike nikad nisam dobio ponudu koju nisam mogao da odbijem, više sam puta to rekao. Osim toga, nisam glumoman. Imate glumce koji imaju potrebu stalno da budu na sceni, ja ne – dodao je on.
Manojlović kaže da te 1993. godine u Pariz nije otišao kao anoniman, već kao neko kome su bila otvorena vrata filmovima koje je snimio.
– Nisam morao da se predstavljam agencijama, da se muvam u društvu uticajnih ljudi… da sam to radio, ko zna šta bih još uradio.
Manojlović kaže da je on bio jedan od “najglupljih glumaca bivše države koji nije uspio da se izvuče iz JNA – pa je bio u vojsci u Subotici, kao pešadinac.
– Pokušao sam da se izvučem, ali prekasno sam se setio, nisam uopšte mislio o tome, bavio sam se glumom – kaže Manojlović i dodaje da je sada mlad penzioner.
Na pitanje da li je zadovoljan čovek, Manojlović odgovara:
– Na neki način da, ali ne, ne potpuno. Ljudska priroda, nezahvalna.
Na pitanje kakav je kao otac, Manojlović kaže da je njegova najveća mana “odsutnost”.
– Verovatno loš, često me nema kod kuće. Celog života me nema. Što ne ide iz mog sebičluka… samo. Ima ga, naravno. Ali vuku vas neke stvari, koje nisu površne. I nisu površne ambicije. Bio sam sad u Azerbejdžanu, snimao film, i ne zbog novca – dodao je on.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Mikijeva “ najlosija uloga“ do sad.
Te godine…devedesete,zaista je bilo sramota „raditi svoj posao“ i praviti se da ne vidis sta politikanti rade utvojoj i drugim zemljama.Bio je to glup nepotreban rat,rat izmedju brace,koji su zapoceli oni,koji su bili zeljni vlasti.Taj nepotrebni rat (koji je uopste potreban),najveca je sramota za nas narod(srpski).Iskrvavili smo svi u regionu.Osramotili se pred celim svetom…Daj boze da pameti dodju oni,koji ce u buducnosti biti na celu ove male zemlje,koja je vodila stalno neke ratove,zbog parceta neke zemlje,zbog desetak hektara neke vukojebine koja nikome u stvari nije ni trebala…
e moj predraze, miki. sta bi bilo da smo svi prestali da radimo svoj posao 1991? ja cu da ti kazem -dosao bi tudjman do rumunije. eto sta bi bilo. nisi ti srbija, nikad nisi ni bio. ja sam srbija, tu sam svo vreme u u dobru i kad je tesko. opstao pod zapadnom agresijom, ekonomskom i vojnom, koja traje skoro 30 godina. ponekad mi je zao sto nisi/niste otisli ranije, i sto si/ste se vratili.
„čekati da prođe nije isto kao dočekati… živ“- mišljenje o sebi je prolazno i nikad zadovoljno sobom