Sad se verovatno pitate šta tu tačno ne valja. Kao što smo već rekli, RPG je uveliko odvojen od akcionog TPS dela, koji je u suštini okosnica same igre. Iako se ta dva elementa međusobno prožimaju na nekoliko mesta, akcija (ili još gore, stealth) je kvalitetom veoma daleko od pozitivnog iskustva kakvo bi se moglo pripisati RPG delu. Konkretnije rečeno, dve stvari u ovom naslovu totalno ubijaju svaku želju za igrom. Prva je uopšteno nedorađen sistem napucavanja. Da je Alpha Protocol kojim slučajem samo TPS, kritika bi ga živog pokopala.
U ovoj igri je mnogo lakše dotrčati do neprijatelja i prebiti ga na mrtvo ime nego mu sprašiti metak u čelo. Za nekoga ko bi trebalo da bude vrhunski agent supertajne organizacije Tornton cilja kao neki smotanko. Izvesti jednostavan headshot ovde je pravo umeće, a izbeći protivnike šunjanjem (bez kasnijih nadogradnji sposobnosti) praktično je nemoguća misija. Sistem zaklona u Alpha Protocol-u verovatno je jedan od najlošijih primera zaštite ikada, krut je i ne nudi mnogo opcija, a posebno iritira njegovo izvođenje, koje se ne vrši držanjem tastera nego pritiskom na njega, što je u pojedinim slučajevima konfuzno i završava se tragičnim ishodom.
Osećaj napucavanja na kraju je suviše arkadan. Ali to ne prilazi ni blizu katastrofi od veštačke (ne)inteligencije. Kako uopšte opisati tu strahotu? Kao suludu grotesku punu bagova, kakvu u visokobudžetnim igrama nismo videli već godinama? Protivnici u Alpha Protocol-u uverljivo su retardirani kada je borba u pitanju, a s druge strane imaju nedostižna čula kada treba da vas spaze dok se šunjate. Ta kombinacija je i inače ubitačna, tako da borba jednostavno ne prolazi bez komičnih scena, a stelt bez konstantne frustracije. Osim kada igra od vas ne traži drugačije, nema razloga da se kroz čitav nivo ne probijete rešetajući sve na putu. Nije da će vam iko pružiti nekakav inteligentni otpor, protivnici ipak nisu toliko pametni da odu u zaklon.
Dakle, jasno i glasno, koliko RPG elementi čine ovu igru solidnim naslovom, toliko ga oni akcioni uništavaju. Nažalost, to ne znači da smo na nuli, jer Alpha Protocol ima još negativnih strana. Vizuelna prezentacija je, primera radi, jedna od njih. Iako grafika ne igra neku veliku ulogu, ona je u Alpha Protocol-u toliko loša da bismo je mogli nazvati i zastarelom. A to ipak nije slučaj, jer iza igre stoji Unreal Engine 3, zverka kojoj se i danas divimo kod ostalih igara.
Međutim u Alpha Protocol-u sve izgleda žalosno loše, teksture su mutne i njihovo učitavanje ponekad kasni, likovi su odrađeni u bezobrazno malo poligona, a PC verziji hronično nedostaju opcije za anti-aliasing i filtriranje slike. Dobru optimizaciju zato ne priznajemo, jer to nije nikakvo opravdanje. Zvuk je, kao i sama igra, polovičnog kvaliteta. Glasovna gluma je prihvatljiva, glasovi su odrađeni profesionalno i na pravi način poboljšavaju zanimljiv koncept dijaloga. Muzika je, s druge strane, neprimetna i ni po čemu nije vredna pomena.
Zaključak je kod osrednjih igara uvek komplikovana stvar. S odličnim i lošim igrama je lako, ali kod nekakvog srednjeg ranga igara nikad ne možete imati ustaljeno i jednostavno objašnjenje niže ocene. Prema tome, neki zaključak uvek je ponavljanje već rečenog. Alpha Protocol je igra s dva lica. Ponudio nam je dobru priču i nekoliko zanimljivih ideja, ali sama realizacija je definitivno razočarala u ključnom delu igre. Ne može se zato reći da ovaj naslov nije vredan pažnje, ali isto tako ne može se ni ignorisati niz neopravdanih propusta zaslužnih za uništenje inače perspektivnog iskustva, koje sada ne možemo preporučiti kao pravu zabavu.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.