Upitno je i to koliko su vam zaista potrebne nove stvari kao što su Mark & Execute, last known position, "interaktivno" ispitivanje prisilom i šaranje raznoraznih stvari po objektima i zidovima. Mark & Execute je koristan i dobro izbalansiran, ali egzekucije ne izgledaju atraktivno, delom jer nisu ništa posebno, a delom jer smo se sličnih nagledali kroz svaku treću igru sa opcijom bullet time. Last known position u praksi ne znači mnogo; ako vam nivo nije poznat odranije, teško da ćete znati da ga iskoristite na pravi način. Sekvence nasilnog ispitivanja izgledaju impresivno, ali svode se samo na traženje određenog objekta i pritisak da jedan taster. Šaranje raznoraznog sadržaja po okolini ne smeta, ali od njega nema ni preterane koristi, jer je na trenutke previše upadljivo, a ponekad neprimetno.
Ipak, da ne biste stekli utisak da je Splinter Cell: Conviction loša igra, ove manje primedbe moraju da se dopune pozitivnim stvarima. Iako je akcija naglašenija nego stealth, što se neće svideti fanovima serijala, zabava nije izostala. A ta zabava je unikatna, jer je ne možete naći ni u jednoj drugoj igri. Načini za eliminaciju protivnika su brojni, pa igra uprkos striktnoj linearnosti dobija na raznovrsnosti, što svakako treba pozdraviti. Svi nivoi su tematski različiti, a kada se igra bliži kraju, stvari postaju veoma zanimljive. Semov povratak u prostorije Third Echelon-a jedan je od najimpresivnijih trenutaka u igrama koji su se mogli videti u toku ove godine, što sigurno govori dosta, jer je u proteklih pola godine bilo mnogo kvalitetnih naslova.
Akcija i stealth izgledaju podjednako atraktivno, a ukupan sadržaj igre opravdava cenu. Kampanje ne traju dugo, ali napetosti u njima ne nedostaje. Kooperativna igra nema neke revolucionarne ideje, ali je sasvim dobro oblikovana. Posvećeno joj je nešto više pažnje nego u Chaos Theory-ju, pa je zaista svetao primer da SP ne mora da pati zbog co-op MP-a, ili obrnuto. Uz njih tu je još i Deniable Ops mod, koji možete igrati solo ili u društvu, a doneće vam četiri interesantna scenarija (Hunter, Infiltration, Last Stand, Face-off), od kojih će fanovima najzanimljiviji biti Infiltration, u kojem niko ne sme da vas primeti.
Prezentacija igre, zajedno s izvođenjem, standardno je dobra. Zvuk briljira odličnom glasovnom sinhronizacijom i kvalitetnom muzikom koja doprinosi akcionom doživljaju. Grafika je solidna, međutim, ne očekujte ništa posebno. Nažalost, za nju je vezana neoptimizovanost PC verzije, a uz to onda ide još poneki nedostatak i problem. Naime, skoro je sramota videti da se konfiguracije iznad preporučenih zahteva muče s izvođenjem igre u modifikovanom Unreal 2.5 engine-u. Stvari su tim ozbiljnije kada se kaže da se ništa ne menja ako se podešavanja kvalitata snize; nizak framerate muči igru nezavisno od grafičkih podešavanja.
Toga je navodno svestan i sam Ubisoft, koji je brzo izbacio i patch za navodno povećanje performansi, ali o njemu još ne može ništa da se kaže. Za razliku od X360 verzije, PC verzija igre nema nikakvu podršku za chat u co-op, a ni kontrole baš ne briljiraju, tako da gamepad, inače nepotreban u dosadašnjim Splinter Cell igrama, sada nalazi primenu. Ako tome još dodate kontroverzni Ubisoft-ov DRM, utisak je potpun: izbegavajte ovu igru na PC-u ako ste u mogućnosti da je zaigrate na konzoli.
I eto nas na samom kraju, kako igre, tako i Fišerovog putovanja. Niko ne zna za planove Ubisoft-a, ali mišljenje je da je Fišeer zaslužio da ide u penziju. Njegov nekadašnji konkurent odnedavno je tamo, a na primeru Arčera videli smo da ima ko da ga zameni u sledećoj inkarnaciji Splinter Cell-a. Samo se nadamo se da će se Ubisoft ubuduće jasnije opredeliti između akcije i stealth-a. Splinter Cell: Conviction definitivno nije nekakav bućkuriš, već dobra osnova za dalju razradu.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.