Danas skoro svi ljudi imaju kišobran, ali u drevnim društvima posedovanje kišobrana ili suncobrana bila je ekskluzivna privilegija bogatih.
Kišobran se prvi put pojavio na pobedničkom spomeniku Saragonu, caru Akada, iz oko 2400. godine pre naše ere. Saragon je prikazan kako jaše ispred svoje vojske sa slugom koji nosi suncobran iza njega. Ideja o suncobranu proširila se iz Iraka na zapad po celom Mediteranu, pa su suncobrani prikazani i na mikenskoj grnčariji hiljadu godina kasnije.
Asocijacija na suncobrane jasna je u egipatskoj priči o izaslaniku Venamunu i njegovoj bezuspešnoj misiji u Libanu, pisanoj oko 1070. godine pre naše ere. Zakar Bal, princ Biblosa, imao je slugu koji je stajao iza njega i držao mu suncobran nad glavom tokom njegovog razgovora s Venamunom. Kada je senka suncobrana pala na Egipćanina, prinčev sluga se našalio s njim govoreći da na njega pada faraonova senka. U to vreme egipatska kraljevska porodica bila je zaštićena suncobranom kada je putovala kočijama.
Suncobrani su već tada korišćeni u toplim zemljama po celom svetu, a asirski kraljevi ranog prvog milenijuma pre naše ere, kao i Buda u Indiji, često su na skulpturama prikazani zaštićeni od sunčevih zraka suncobranom koji nosi sluga. Za razliku od privilegovanih suncobrana, rimski umbracelum, napravljen od tankog materijala na drvenom ramu, bio je česta pojava na ulicama Rima. Pesnik Ovidije smatrao je da žene ne bi smele da izlaze bez zlatnog kišobrana koji će odbijati jarko sunce.
Preteču današnjeg kišobrana, koji štiti i od sunca i od kiše, dugujemo Kinezima. Suncobrani su stigli u Kinu u vreme dinastije Čou. Ovi rani primerci bili su od svile i mogli su da zaštite otmene putnike od iznenadne kiše, ali je kišobran u doslovnom značenju te reči proizvod dinastije Vei. On je bio napravljen od teškog, nauljenog dudovog papira i mogao je da zaštiti od svakog vremena. Car je imao crveni i žuti kišobran, dok su podanici morali da se zadovolje onim plavim. U 16. veku razvijena je svilena tkanina dovoljno jaka za izradu kišobrana, ali carskim ukazom iz 1386. godine kišobrani od tog novog materijala bili su isključivo privilegija carske porodice.
Kišobran je iz Kine stigao u Indiju, gde ga je papski izaslanik Đovani de Marinjoli video 1340. godine. O tome je pisao papi: „Kako svi Indijci obično idu goli, imaju naviku da nose nešto nalik na mali šator na štapu, koji otvaraju po želji, radi zaštite od sunca ili kiše. Ja sam doneo jedan takav u Firencu.“
Međutim, taj kišobran nije zaživeo. Tek kada su u 18. veku trgovci doneli iz Kine jedan mali papirni kišobran, počela je njegova proizvodnja, posle nekoliko vekova zanemarivanja i propalih pokušaja.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.