Iracionalni strah da će ostati bez mobilnog telefona oseća sve veći broj ljudi, verujući da je ravno katastrofi izgubiti svoj „smartfon“, biti „van dometa” ili ostati sa praznom baterijom.
Mobilni telefoni, posebno oni „pametni”, u velikoj meri su ušli u naš svakodnevan život, a sudeći prema istraživanjima veliki broj ljudi, naročito mlađih, počeo je da ih doživljava kao deo svoje ličnosti.
Prema jednom britanskom istraživanju dve trećine populacije ima znake nomofobije, to jest iracionalnog straha da će ostati bez mobilnog telefona
Žargonska kovanica
Iako izraz nomofobija deluje veoma stručno, u pitanju je žargonski izraz u kome je reči fobija, koja označava neki iracionalni strah, dodata kovanica no-mo, sastavljena od dva prva slova početaka engleskih reči no, bez i mobil, mobilni telefon.
Iako na ovu vrstu ponašanja možemo gledati kao na fobiju, ona je samo simptom nečeg dubljeg, a to je stanje zavisnosti od mobilnog telefona. Ljudi postaju zavisni onda kada pogrešno veruju da ne mogu živeti ili preživeti bez nečega bez čega zapravo mogu. Ova zavisnost je u daleko većem broju prisutna u mlađim generacijama nego među starijim. Dok su starije generacije formirale svoju ličnost u ono vreme kada nisu postojali pametni telefoni, mlađe generacije izgrađuju svoju ličnost uz mobilni telefon, koristeći sve njegove mogućnosti, tako da ga u psihološkom smislu „ugrade” u svoju ličnost. Američki psiholog Džin Tvengi smatra da je to glavni razlog za promene u načinu života mladih, koji su rođeni nakon sredine devedesetih i koji pripadaju takozvanoj „generaciji Z”.
Naziv telefon nije tačan naziv za spravu višestruke namene, koje mogu da zadovolje veliki broj potreba nekog pojedinca. Pored toga što može da telefonira i razmenjuje poruke, osoba može da: sluša muziku, gleda filmove i serije, snima fotografije visokog kvaliteta, uključujući selfije, surfuje po internetu, čita elektronske knjige, pronalazi put do određene adrese, kao i da bude stalno prisutna na svojim omiljenim socijalnim mrežama i tako bude u kontaktu sa velikim brojem ljudi.
S obzirom na ovako veliki broj različitih funkcija, nije čudo što se veliki broj ljudi „druži” sa svojim mobilnim telefonom i do devet sati na dan. Njihov mobilni telefon je poslednje što vide pre nego što utonu u san i prvo što vide nakon buđenja. Neki se bude i noću da bi proverili da li su dobili poruku ili da bi videli koliko ljudi je „lajkovalo” neku njihovu objavu na socijalnoj mreži.
Simptomi nomofobije pojavljuju se u situaciji koju osoba doživljava kao katastrofu: da ne može da koristi svoj mobilni telefon, bilo zbog toga što ga je izgubila, bilo što „nije u dometu”, bilo što se njegova baterija ispraznila. U takvoj situaciji nomofobična osoba doživljava snažnu neprijatnu emociju, od anksioznosti, preko panike, do depresivnosti. Neki istraživači nomofobije to povezuju sa strahom da se ne bude u kontaktu, da se bude izolovan, a drugi sa strahom od propuštanja, to jest sa strahom da osoba neće biti u toku sa dešavanjima na socijalnim mrežama.
Da bi izbegla za nju katastrofičnu situaciju, nomofobična osoba opsesivno primenjuje čitav niz preventivnih mera: stalno proverava gde joj je mobilni telefon, nosi rezervnu bateriju ili, čak, rezervni telefon, nikada ne ide bez punjača….
Sa telefonom i na tuširanje
Definicija svake fobije je takva da osoba sama uviđa da ima iracionalni strah i da želi da ga se oslobodi. Taj uslov nomofobija ne ispunjava jer osoba koja je u velikoj meri zavisna od svog mobilnog telefona u tome ne vidi nikakav problem. Ono što ona vidi kao problem je nemogućnost da ga koristi. Zato dijagnozu nomofobije ne postavlja sama osoba, već ljudi u njenom okruženju. A kada neko u nečemu ne vidi problem, tada nema ni želju da se podvrgne bilo kakvom obliku terapije.
Kada sa strane posmatramo nečiji odnos prema mobilnom telefonu tada treba biti oprezan. Kako razlikovati da li je neko nomofobičan ili je samo zaljubljen u neku osobu? Ne možemo razlikovati jer se zaljubljeni ponašaju na istovetan način kao i nomofobični, tako da se ni oni ne razdvajaju od svog mobilnog telefona ni kada se tuširaju. Na to nas upozorava duhoviti spot koji je proizvođač telefona „Huawei” lansirao povodom predstojećeg Dana zaljubljenih: da je sa druge strane neko ko nam je važan.
(Zoran Milivojević, „Politika“)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Jedna od mozda,blazih oblika fobija je,klaustro fobija,tj.fobija (strah) od malog zatvorenog prostora.Navedena fobija,najcesce se ocituje,strahom od upotrebe lifta.Onaj ko nije imao prilike da vidi,kako se oseca osoba,koja tu fobiju ima,kada lift usled kvara,stane zaglavljen izmedju dva sprata.Takva osoba,koja ima klaustro fobiju,taj trenutak kada se lift ukoci zaglavljen,dozivljava kao uzas.osoba je sva u znoju,drhti,izbezumljena je…jednostavno nalazi se kompletno,u uzasnom stanju.Ukoliko se ne oslobodi iz lifta,u najkracem mogucem vremenu,moze da dobije privremeno psihicki poremecaj…
i MASINE ZA VES SU NASTALE PROMENOM AMBIJENTA I ZENAMA OLAKSALE PESPOTREBNO KRIVLJENJE NAD KORITIMA ,KAO I EKSPES LONAC KOJI JE OLAKSAO PRIPREMU OBROKA.i PRIMERA KOLIKO HOCES U POVDU SVRSISHODNOSI ,KOJU LJUDI MOGU DA OBESMISLE.A NIKAKO OBRNUO.
Naravno da svi neuki korisnici prihvaaju stav stucnih lica ali cesto je odnos pprema tehnoloskim pomagalima previse rigidan.u proceni zavisnosti i inenzivnije upotrebe.
Upravo tako,doslo se do racionalnog zakljucka da svaka vezanost ,pa i za mob. telefon nije dijagnoza opsesivno kompulzivnog sindroma vec moze biti osecaj objektivno lagodnijeg stanja uz prisustvo visefunkcionalnog telefona..Kao sto je jasno da covek koji se zaljubio u mogucnost koju pruza a cudesna sprava ima svest da mu ona ne sluzi za „ubijanje vemena“ vec mu realno pomaze razlicitim aplikacijama za svestrane mogucnosi ,od licnih do edukativnih i zabavnih..Sto se tice protoka vremena kao bitnog faktora umeca koiscenja pednosti svih velicanstvenih izuma tehnologije sigurno nije zanemarujuce ali ne jedno merilo korisnog i zdravog odnosa prema pametnim spravama, koji se ne moze karakterisati kao fobija kada je intenzivniji nego oformljeno strucno misljenje.
To sto su mnogi prihvatili mobilni telefon kao svoje „uze spasa“ moze naci logicno objasnjenje.U poslednjih dvadesetak godina,doslo je do ogromnog otudjenja medju ljudima.Zivotni ambijent vise nije normalan i prirodan. Nastao je strah od opasnih bolesti,od kojih niko,ma koliko godina imao,nije imun ni zasticen.Ljudi svih godista i zanimanja,zive u penicnom strahu da ne obole od nekog oblika kancera,Strepe da ne ostanu bez posla,koji nikome pa ni onom,koji ga trenutno ima,nije nicim zagarantovan.Takodje,kod nas u Srbiji,postoji jedan konstantan strah, da se ponovo ne dogodi neki inutrasnji bratoubilacki sukob,iz koga smo se takoreci tek nedavno izvukli.Osim tog straha na „lokalu“,postoji strah,uostalom potpuni realan,od iznenadnog medjunarodnog sukoba,koji bi imao nesagledive posledice po celo covecanstvo.Svi ti strahovi,objektivni i mozda subjektivni,stvorili su kod ljudi jedno stanje „ucaurenosti“ u trazenju sopstvenog „spasa“.Taj „spas“,od svih strahova i frustriranosti,nasli su mnogi u toj spravici,koja se zove mobilni telefon.Ono sto je nejakoj bebi „zastita“ od spoljnog „strasnog“ sveta odraslih cucla,to je danasnem od svega i svacega uplasenom ljudskom bicu,ta „cucla“ za odrasle,taj mobilni telefon,koji mu sluzi,kao jedina komunikacija sa spoljnom sredinom,koja ga toliko plasi i uzasava.!!!