Sve je bilo super. Volite se, već neko vreme ste u vezi, rešili ste da dobijete dete, dobili ste dete. Svi razlozi za sreću su, čini se, tu. Samo što se pojavio i razlog za nesreću – bauk zvani postporođajna depresija. Tada bračni život, ma koliko se supružnici voleli i ma koliko dete koje su dobili bilo željeno od oboje, može postati pravi pakao.
Hormonske promene u telu porodilje mogu izazvati promene raspoloženja. Najčešća reakcija je da je žena sklona plaču i blagom uznemirenju. Međutim, dešava se da žena mnogo snažnije oseća te hormonske promene u sebi, a to dovodi do stanja poznatog kao postnatalna depresija. Ona se može javiti odmah posle porođaja, ali i čak pet do šest meseci kasnije (pa se muškarac, sav zbunjen, pita: „Šta joj je odjednom, bilo smo tako srećni?“).
Jedan od simptoma postporođajne depresije je potpuna nezainteresovanost za seksualne odnose (naravno, govorimo o vremenu kad bi porodilja već smela da ima odnose). Čest simptom je i veliki umor, koji se uglavnom pripisuje samo danonoćnoj brizi oko bebe. Pojačava se osećaj straha i bezvoljnosti. Jedan od najgorih (po ženu) simptoma je osećaj mlade majke da svoju bebu ne voli dovoljno.
Ukoliko se primete ovi simptomi, treba se što je pre moguće obratiti lekaru i lečiti postporođajnu depresiju, pošto inače može da potraje veoma dugo (u nekim slučajevima, toliko dugo da mladi otac, očajan zbog ponašanja supruge koju voli, ali koju više nije u stanju da razume, niti ima ideju kako da joj pomogne, napusti porodicu, što će, naravno, samo pojačati depresiju). Pokazalo se da se u lečenju najbolji rezultati postižu savetovanjem i psihoterapijama.
Dakle, ako do ove pojave dođe – ne paničite, jer se radi o nečemu što nije baš toliko neuobičajeno. Obratite se lekaru što je pre moguće i, nakon izvesnog vremena, simptomi će proći, a srećna porodica će moći da bude baš to – srećna porodica.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
U moje vreme, kada sam ja rađala, niko nije spominjao niti je iko znao za ovu „dijagnozu“. Hoće li još nešto da se izmisli?
Po meni, depresija dolazi iz muškog bezobrazluka, ili nevaspitanja koji nije naučio ništa da radi i da pomogne ženi makar nešto. I kada ga izbaciš iz stana, onda svima priča i ubjeđuje me kako imam postporođajnu depresiju… Vodio me u više ustanova, ali ništa konkretno mi nisu rekli, a on sam prizna da je u depresiji… Meni ništa nije jasno. Sve je divno kad ja zaradim neki dinar od kuće, iako beba ima 7 mjeseci. Ne mogu da tvrdim da ne postoji ta depresija, ali 99 posto stojim iza toga da muževi žene ne podržavaju dovoljno, a o bebi da ne pričam, kao da je komšijina. Nadam se da će mame konačno početi vaspitavati sinove od prvog dana njihovog rođenja.
Mene je juče moj muž napustio (Francuz) jer kaže da se nemoguće ponašam. Naša beba ima sada 5 meseci, a ja nisam već svojih 7 meseci ništa spavala. Pre dve nedelje beba je napokon počela da prespava noć, ali ja ne mogu. Moj muž nije podneo što sam ja toliko napeta i što loše razgovaram sa njim i sa poznanicima (jer sam umorna i sama po ceo dan). Inače, u samoj sebi sam vesela i mnogo se radujem našem sinu. Ali me ubijaju tolike obaveze, sve sam zapustila, domaćinstvo i sebe, još uvek imam 10 kg viška, sportska nula sam postala bez kondicije. Provodim cele dane u krevetu, a nikako da se naspavam. Vrtim se u kući, a imamo lep teren, nered kod kuće, a ja celo leto unutra i nisam aktivna. Još mi se i čini da ja nisam u jako strašnoj situaciji prema drugima što pišu. Ali se osećam usamljeno, previše na meni leži (beba i dojenje, ja i tri životinje i kuća i bašta i cela administracija) i toliko sam iscrpljena i umorna. Ne atraktivna. Za utorak sam zadala termin za psihoterapiju, jer moram da se nekom izjadam. Ako dođe i moj muž, ona će nas terapirati kao par. Ali on je u stvari rekao da ne želi doći. Isto sam od juče na internetu pa forumima i dobro mi dođe pričati sa ljudima koji prolaze kroz isto.
A… i još nešto: muškarci uvek imaju izbora (kao što vidimo), ali mi žene ga nemamo. Porođaj: ne možeš to nikome delegirati, moraš tim putem proći. Brinuti se o bebi: niko to ne može preuzeti, inače beba umire.
A eto: muškarac sve napusti i kao da se ništa nije desilo. Ta činjenica te stavlja pod toliki pritisak koji samo mlade mame razumeju (neke). One stare mame a i suprug ne razumeju. Muškarac je kao opcija u životu jedne žene. Žalosno da to moram tako izraziti…
Treće mi je dete i po treći put prolazim kroz isto. Svesna sam razloga zbog kojih se ovako osećam – slabo izlazim iz kuće, ne viđam se ni sa kim, ugojila sam se 15 kg… Kada vidim da sviće, mene muke spopadnu. U stanju sam da spavam ceo dan, plače mi se, smetaju mi svi oko mene, nikoga ne podnosim, želim da sam sama… Teško je, ali će, nadam se, ubrzo proći.
Puno ljudi ima iskustva sa posleporođajnom depresijom, ali mene zanima jedna stvar: da li to stanje može da započne i ranije – dakle, prije porođaja i samog rođenja bebe? Da li simptomi mogu da se jave, npr. u zadnjim mjesecima trudnoće? Ako je žena u toku svog života već imala simptome depresije, da li to znači da će se postporođajna depresija neizostavno pojaviti ili je veći rizik kod takvih žena? Molim bilo koga ko ima takvo iskustvo da mi odgovori. Hvala unaprijed!
Ja sam prošla sve ovo poslje prvog dijeteta. I sada nanovo prolazim kroz pakao. Savjetujem da žene koje osjećaju blagi početak ove depresije potraže stručnu pomoć. I ja ću čim se malo trgnem. Same se ne možemo boriti protiv pakla.
Dugo pratim ovu temu i mogu da kažem da sam se pronašla u njoj, nažalost. Umesto da se radujem u odrastanju svoje desetomesečne bebe, ja naprotiv, izgubila sam volju za životom. Moji simptomi su sledeći: bezvoljnost, tuga, izolacija od spoljnog sveta, najsigurnija sam u kući. Moram i to da napišem da sam imala dve tragedije od kad sam se porodila, pa da li je to sve uticalo na moje stanje, ne znam, ali mislim da jeste. Pijem antidepresiv i u zadnja dva meseca je malo bolje, ali i dalje imam taj čudan osećaj koji dođe iznenada. U tom trenutku odmah želim da sam u svom stanu i sama, imam strah od novog dana, strašno, i volela bih da, ako je neko prošao ovako nešto, piše, jer stvarno želim da uživam u odrastanju svog deteta, ali trenutno nisam u mogućnosti.
Pre 10 meseci rodila sam drugog dečaka. Prva tri meseca sve je bilo kao u bajci, ostvarila sam svoj san, da imam dvoje dece i da dečak ne ostane sam. Ja sam odlučila kada želim bebu i, naravno, sve je išlo kako treba kao u prvoj trudnoći. Nakon 3 meseca, sve je postalo crno, misli, pogled, shvatanja, priča, zdravlje moje i dece. Totalni pakao. To je naravno bilo sve u mojoj glavi. Kada mi je mama predložila da odem kod psihijatra, pomalo sam se uvredila, ali sam pristala. I već 7 meseci sam na terapiji i osećam se stabilno sa retkim i blagim simptomima depresije. Kada sam se usudila sa prijateljima da pričam o svemu, saznala sam koliko je njih već prošlo kroz takav period. Sigurno znam da je to najbolniji i najteži period u mom životu. Blago rečeno, pakao. Savetujem svim mamama da se na vreme jave lekaru, jer je nemoguće da se same izbore.
Sad znam da nisam jedina, a mislila sam da se sve ovo dešava samo meni. Svi pričaju o porođaju, a niko ne pominje nešto gore od toga. Da, meni je to bilo gore i bolnije iskustvo od porođaja. Dve i po godine se mučim sa postporođajnom depresijom i na kraju je prešla u anksioznost. Sad vas molim da mi kažete kako da se usudim da rodim drugo dete? Moja drugarica je rekla kada je rodila drugo dete da ju je depresija od prvog porođaja prosla, sad se pitam rizikovati ili ne?
Nikako ne mislite da je to bezazlena faza u životu žene, reći ću vam iskustvo meni bliske osobe.Dakle moj sadašnji suprug je imao brak pre našeg, u tom naizgled sretnom okruženju rodzena je devojcica koju sam ja othranila jer je njena mama izvršila smoubistvo. Iznenada, sakrivajući svoje tegobe, ona je izabrala taj put. Strašan način, kao i sve vezano za to smoubistvo, danas plaši mene. Da li će tako jake postporođajne traume imati i dete koje je sada moje?
Porodila sam se pre dve i po godine. Neposredno posle dolaska bebe u kuću ostavljena sam sama da se borim sa svime što prvi dani u životu novorođenčeta nose. Moj suprug se okrenuo svojim obavezama (pobegao je od obaveza), a ja nisam imala kud. Prvi dani pretvorili su se u godine. On u kući i sada provodi oko 7-10 sati nedeljno (mislim na obdanicu). Ja sam još uvek u postporođajnoj depresiji iako mi posao predstavllja, pored deteta, jedini smisao života. Noću imam anksiozne napade, budim se vrišteći, nemam volje ni da se umijem kad ustanem. Dani mi se svode na brigu kada će se završiti dnevne aktivnosti i kada ću leći u krevet. Od porođaja sam se ugojila 30 kg. Muž me ne razume, jer nikada nije hteo da me sasluša i da se pozabavi sa mnom. Sve moje probleme tumači kao trice i kučine pa me je čak jednom prilikom ostavljao po cele dane sa detetom samu sa temperaturom 39. U mom gradu ne postoje lekari koji se bave ovom problematikom i ja nemam kome da se obratim.
Dosta sam vremena provodila sama, počeli su zidovi da me pritiskaju. Osetila sam se bezvoljno, život mi se polako pretvarao u pakao. Nisam imala snage da govorim da se pokrenem, a kamoli da shvatim da je tu jedno malo biće koje čeka mene, njegovu mamu da ga uzme i brine se o njemu. Već dugo patim od postnatalne depresije i trudim se da se izvučem iz toga, ali kao i za sve u životu treba vremena. Gledam druge majke kako se smeju i kako su vesele sa svojim bebama, a ja i dalje ne primećujem da sam odsutna. Ne mogu da nađem pravi put kao u nekom lavirintu sam iz koga se teško izlazi. Ja pijem lekove za smirenje već šest meseci i imam česte napade. Dala bih savet svim majkama: ne dozvolite da vas to u toj meri obuzme, sve je u glavi. Prihvatite, pričajte o tome i biće vam lakše. Mnoge žene to kriju, a sve su prošle kroz to. Budite jake, terajte sebe i videćete rezultate!
Ja nisam imala tih problema posle porođaja, ali poznajem žene koje jesu. Mogu da konstatujem da prolaze kroz težak period u životu i da im je potrebna velika podrška partnera, a zatim i porodice, da bi prebrodile to. Razumite ih.
Ja sam se porodila prije 7 mjeseci. Imam preslatku djevojčicu, ali osjećam da sam u depresiji. Već 4-5 mjeseci se ne osjećam dobro, razdržaljiva sam, volim da samujem i, što je najgore, moja mama vodi računa o bebi, jer ja radim. Na poslu plačem kad sam sama, požalim se suprugu, ali on me ne razumije uopšte, govori mi da nisam normalna i da samo umišljam stvari, a nikako da mi pomogne, ni on ni ko drugi. Osjećam da ludim, svi su mi za sve krivi, odušim na ljude koji to ne zaslužuju, svjesna sam da sam nesnosna, ali potrebna mi je pomoć, priznajem. Teško je veoma, nisam ni u stanju da se posvetim ćerki koliko treba, sve me smara i sve mi je naporno. Ne znam šta da radim. Mislim i da mi se brak raspada.
Ja sam još u postporođajnoj depresiji i mislim da ćemo se ja i suprug rastati.
Dragi prijatelji, kad se setim perioda postpartalne psihoze – strašno. Kad sam se porodila, posle tri nedelje život se pretvorio u pakao. Nismo imali dece 6 godina i lečili smo se od sterilieta i na kraju radili veštačku oplodnju. Hvala dragom bogu, uspelo je i uz rizičnu trudnoću, primala sam preko 200 hormona tokom trudnoće. Kad sam se porodila, našoj sreći nije bilo kraja. Dobili smo divno muško dete, ali tu muke počinju i na kraju sam završila 2 meseca u bolnici, ostavivši svoje dete suprugu, koji se nikako nije mogao sam snaći sa bebom. Zato sve mlade majke, ako se nađu u toj situaciji, odmah treba da se obrate lekaru.
Lično sam s teškoćama prošao taj period posle rođenja našeg prvog deteta i bio sam u toj situaciji iz koje nisam znao da se izvučem. Bio sam spreman da napustim porodicu. Supruga je imala sve te simptome. Trajali su dve godine, nisam mogao da je prepoznam, bežao sam od kuće, mnogo sam radio, ali to nije bilo dovoljno, zamalo smo se rastali, ali prošlo je. Istina je, veliki je to problem. Sada nas čeka rođenje drugog deteta i nadam se da ćemo ovog puta bolje proći pošto znamo sa čime se sučeljavamo. Preporučio bih mladim parovima da se pripreme dobro za taj postporodiljski sindrom.
Iako se o ovoj temi sve češće piše i govori, čini mi se da je ona kod nas i dalje tabu. Nažalost, od moderne žene se možda previše očekuje. Isto tako, sredina, koliko god to želela, nije još uspela da pobegne iz tradicionalnih okova (iz okova, a ne od tradicionalnih vrednosti, što se uglavnom pogrešno tumači!), nameće ženi da je ona kriva i za neke stvari van njene kontrole, kao i osećaj sramote i žigosanje ako potraži pomoć u ovakvim slučajevima. Možda bi rešenje bilo informisati se bolje i nekako uticati na okruženje (porodicu i prijatelje) buduće majke, kako podrška ne bi izostala. Jer, šta sirotoj ženi vredi i ako prepozna šta joj se dešava ako je niko u tome ne podrži (izrazi „lupeta, izmišlja i previše čita knjige, mi to nismo tako“ – samo su fraze koje sigurno neće pomoći). Dete je jedna nova etapa u životu svake porodice. Previše je drugih ružnih stvari oko nas, neznanje, strah i sramota nisu nam potrebni.