Kako je moguće da neko ko se celog svog života bavi psihologijom, predaje na fakultetu, piše nebrojene knjige, feljtone, gostuje svakog dana na televiziji ili radiju – ne primeti znake kod svog rođenog sina?
Prof dr Žarko Trebješanin u godini kada odlazi u penziju ostaje bez svoga sina Nebojše, koji je izvršio samoubistvo vešanjem u porodičnom stanu. (velicanstven)
– Ponore psihe upoznaju samo oni koji su preživeli nervni slom ili psihozu, a to nastaje nekad i u hipu! Verujem da je kod sina profesora Trebješanina baš takav slučaj, a ti, prijatelju, treba da razlikuješ psihijatra i psihologa. Psihijatar bi možda i uočio ozbiljan psihićki poremečaj, dok psiholog iz ponašanja teško da može sa svojim znanjem opservirati takav događaj u psihi… Prilikom uzimanja psihoaktivnih supstanci, nalik na LSD, takav rizik je uvek prisutan, a znaci upozorenja izostaju… (Dragoljub69)
– Sve je moguće. Moguće je i da primetiš znake, a ipak ne možeš da sprečiš. Mislim da je malo gadno praviti se pametan na račun tuđe nesreće i tragedije. Ono, minuta tišine. (Honduras)
– Možda čovek nije mogao sina da izbavi. Postoje neke stvari koje roditelj ne može svojoj deci da objasni. Opet, možda je i pokušao, ali njegov sin nije hteo da sluša. Jer, ko neće sebi da pomogne, niko drugi mu ne može pomoći. Ne verujem da Žarko ništa nije primećivao. (radyu5)
Napišite i Vi šta mislite o ovoj temi na Forumu Krstarice…
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.