Ovaj test pomoći će vam da otkrijete da li se iza vaših tegoba možda skriva klasična depresija. Naravno, za bilo kakve ozbiljnije zaključke uvek je neophodno obratiti se lekaru, ali nije loše početi od nečega.
Ukoliko se „pronađete“ u tri ili više dolenavedenih stanja, verovatno ste upali u zamku ove podle bolesti i trebalo bi da se obratite lekaru. Ukoliko vas navedeni simptomi prate duže od dve nedelje, ima realnog osnova da se govori o pravoj bolesti. Depresija je bolest kao i svaka druga, može se lečiti i stoga savladajte neprijatnost i potražite pomoć.
- Često se osećate potišteno, mračno, bezizlazno.
- Primećujete da ste izgubili zanimanje za stvari koje su vas ranije zanimale.
- Sa svakim danom, sve ređe iskušavate zadovoljstvo zbog bilo čega.
- Hranite se kao i ranije, ali se telesna masa ili naglo povećala ili primetno smanjila.
- Osećate postojanu glad ili, naprotiv, naglo gubite apetit.
- Nesanica ili preterana pospanost postali su vaše uobičajeno stanje.
- Često ili neprestano osećate prekomerno uzbuđenje ili tromost i ukočenost (inhibiranost).
- Često osećate malaksalost, iscrpljenost i brzo se umarate.
- Uznemirava vas osećaj sopstvene nepotrebnosti, bezrazložno vas muči svest o sopstvenoj krivici.
- Intelektualne sposobnosti primetno su vam se snizile, teško vam je da usredsredite pažnju i rešavate probleme.
- Često razmišljate o smrti ili samoubistvu, ili ste nešto slično čak i pokušavali.
O dubokoj depresiji teško se može govoriti ako nije istovremeno prisutno barem pet od navedenih simptoma (ukoliko se, naravno, ne radi o urođenim karakternim crtama čoveka). Ipak, ono što je glavno jeste utučenost – ovo raspoloženje prvi je i neizostavni signal bilo koje forme klasične depresije.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Pih, ja nikada nisam ni izašao iz depresije od kada znam za sebe. Uzgred, da li pisac texta uopšte ima defeniciju: Šta je depresija? Osim onoga da je to potištenost?
Prepoznala sam se… Osećam depresiju, a uzrok tome je dečko koji me je ostavio posle duže veze. Jednostavno ne mogu da krenem dalje, danima sedim u sobi, ne izlazim, plačem. Za dva i po meseca sam izgubila 7 kg, visoka sam 160, a imam jedva 40 kg. 🙁 Želim da ovo prestane, ali ne znam kako sebi da pomognem. 🙁 Čak sam pokušala i da se otrujem lekovima. 🙁
Ne mogu da shvatim osobe kao što je ova iz prethodnog komentara. Jao, kakva je to depresija ako imaš dragu osobu što te u svemu podržava i imaš problem što nema posla ni novca, takvih je pun grad. To što se tebi sad dešava je privremeno, a i doba je godine kad je većina ljudi depresivna, a ovo što se meni dešava počelo je od moje 11. godine pa, evo, sve dosad i biće dok budem živ. Ovo što se meni dešava je depresija, a možda još neka veća bolest. Pročitajte moj komentar pre ovog Marijinog pa ćete vidjeti o kakvom je stvoru rječ.
Ne znam ni kako pomoći sebi, a ni drugima, nikada nisam bila u ovakvom stanju. Ne radi mi se, a posla i nema, ne smejem se, a imam dečka koji me podržava u svemu, ali mu ne mogu objasniti zašto se osećam ovako; ima milion stvari zašto, a najveći problem su pare. Pomišljam na samoubistvo, ali šta onda? Imam sestru bliznakinju, dete sam razvedenih roditelja, živimo same, borimo se same. Nisam srećna, plače mi se, u teskoj sam depresiji, a ne znam kako izaći iz nje. Šta da uradim da sama sebi pomognem, para nemam da platim tarapeuta, ali imam 25 godina i život je preda mnom tek… Imam toliko toga što želim reći, ali ne znam ni odakle da počnem život. Donosi samo probleme pa zašto živimo uopšte?
i ja po cio dan ćutim, a nekad pričam sam sa sobom i nemam društva, smatram se najvećim debilom na svjetu. Ne znam uopšte zašto živim ovaj život kad je sve lažno, i prijatelji i sve… Ne znam kad sam zadnji put bio napolju, a to je zato jer cjeli dan provodim u kući. A šta ću napolju kad me niko ne primjećuje, a i nemam šta raditi kad je sve glupo i sve ljude mrzim na svijetu. Volim biti sam u ova 4 zida. Jelena, eto vidiš da nisi jedina osoba koja ima taj problem, samo vidiš oko sebe sve bolje od drugih.
Kad sam pročitala tekst, shvatila sam da sam u teškoj depresiji. Naime, odvojila sam se od porodice, krenula u školu u drugom gradu, sama. Teško mi je palo odvajanje, ali mi je još teže palo to što nemam društva, ćutim po ceo dan jer nemam s kim da progovorim. Pričam samo kad me pozovu roditelji i najbolja drugarica. To je pola sata, ostatak dana ćutim. Imam samo 15 godina, a već razmišljam o samoubistvu. Kad kažem nekom da mi je teško, oni samo ponavljaju da to nije ništa, da sam se utripovala. Pre odlaska nisam bila takva osoba, po ceo dan sam bila vesela, lupala gluposti, a sad samo ćutim. Ne znam više ni šta da radim.
Ne znam da li iko čita komentare, ali stara naša izreka kaže da je zaludni um đavolje igralište! Mediji su najveći uništitelji zdravog razuma, prikazivanje savršenih devojaka, kojekakvih ružnih dešavanja u svetu, glupave serije i gomila odvretnih stvari… Naravno da će ljudi dići ruku na sebe! Bacite te lekove koje prave lekari radi svoje zarade! Izađite sa prijateljem, razgovarajte sa njima o problemima, možda se nađe neki savet za vas. Budite hrabri i ponosni na sebe! Nićega se nemojte plašiti, greške su tu da bismo učili na njima.
Žao mi je što nema mogućnosti kontaktiranja osoba koje su ostavile komentare. Vidim da ima komentara od pre 3-4 godine, i baš me zanima šta je sada sa njima. Da li su se oporavili i na koji način?
Jel se neko oporavio?
Od 11 teza, ja sam se pronašla u 10. Imam nepunih 19 godina. Radila sam i par testova u kojima je svaki rezultat bio teška depresija. Prije par godina sam na maminu inicijativu bila kod samozvane psihoterapeutkinje i savjetovana sam da se tjeram razmišljati o pozitivnim stvarima, što je potpuno pogrešan i nelogičan savjet takve neke osobe. Svjesna sam da je moja mama imala neki oblik depresije neposredno prije trudnoće, što se pojačavalo tokom i nakon poroda (sa mnom). I ja sam sama odrasla u takvoj atmosferi i bukvalno sam naučena tako. Već sada su se stvari pogoršale, razmišljam o stvarima o kojim ne bi trebalo, bar sa svojih 19. Živim u sredini u kojoj kada se i obrati osoba kao ja nekome odgovarajućem za ovakve stvari, komentar se svede samo na stereotipe: pusti, teenager je, proći će, to ti je onaj novi emo-fazon, možda se zaljubila i slično. Ako iko zna, ja znam da ovo nije tako i malo je reći da ne znam šta da radim.
U depresiju sam upala još pre dva meseca. U vezi sam sa oženjenim, a on nikako da se razvede, a kaže da me voli. To me jako nervira, a ujedno i rastužuje. Ne znam šta da radim, a svašta mi pada na pamet.
U tekstu sam pronašla simptome koji more moju dušu. Ja znam da bolujem od depresije i obratila sam se stručnjacima. Razgovor sa psihijatrom i antidepresivi su mi pomogli da prevaziđem neke od njih. Međutim, moja duša je i dalje ranjiva, pogotovu ako joj bol nanose oni koji bi trebalo da joj pomognu, porodica. Ali ja znam da sam snažna i da ću sve probleme prevazići jer imam podršku onog dela porodice koja me voli, a to su moja ćerka i moj mali unuk, koji je uneo novu svetlost u moj život, koji je bio tmuran i oblačan.
Kroz sve sam ovo prošla.
Ja osećam sve simtome, ali ne znam kako ovo prevazići.
Ne mogu da se ugojim, mršava sam.
Nepodnošljivo stanje, očaj… Već godinu dana se borim sa depresijom. Volela bih da ponovo volim život. I lekari i lekovi… i ne pomaže… Hronično?! Mislim da jeste. Okruženje je još gore od depresije. Zemlja u kojoj jedva da imaš šansu. Ovde se ljudi rađaju da bi umrli, a ne da bi živeli život.
Ne mogu reći da sam izuzetno depresivna osoba, ili sam se već izborila sa svojim depresijama. Po prirodi sam veliki borac. Inače, imala sam strašnih lomova prethodne godine i sad kad je sve došlo na svoje mesto, počela sam se naglo gojiti. Što se tiče ishrane, ništa nisam menjala, i dalje jedem kao i pre, ali sam sad deblja. Ne znam što mi je činiti, jer u biti mi je da želim lepo izgledati iako imam 52 godine. Inače, svoje probleme rešavam sama.
Ne znam šta se sa mnom dešava – veoma sam tužna čitajući vaše komentare. Mogu reći da mi je jako pomoglo, ali uopšte nisam srećna i ne radujem se stvarima koje sam nekad volela. Živa sam, ali kao da nisam, tako se bar osećam, kao da mojoj tugi nema spasa. Izgubila sam nešto veoma dragoceno u svom životu i moj se život posle toga promenio. Volela bih da svi koji ovo čitaju, preklinjala bi ih da mi kažu da li je ovo depresija kako bih se vratila srećnijem respoloženju.
Imam 19 godina. Prve znake depresije sam osjetio nakon prvog ispitnog roka u kojem sam položio samo jedan ispit, ne znam ni sam kako. Nakon toga sam počeo užasno da osuđujem sebe i stvarno se osjećam loše. Ne mogu učiti nikako, čak razmišljam o tome da napustim fakultet. Najveći mi je problem što sam upisao fakultet koji mi se ne sviđa i sad muku mučim sa tim. Izgubio sam interesovanje za uobičajene stvari i ne mogu se nikako otrgnuti iz toga. Prije sam bio osoba koja se pola dana samo smijala i lupala gluposti, a sada ni da progovorim. Najgore od svega je što se nikako ne mogu odlučiti da li da napustim fakultet pa da upišem drugi. Strah me otići kod psihologa, a znam da bi trebalo 🙁
Imam više od pet simptoma, skoro sve. O samoubistvu ne razmišljam, mada možda ne trenutak jesam. Svakodnevica mi je ispunjena stresnim situacijama i preplavljuju me sjećanja, neugodna sjećanja, skoro tokom cijelog dana. Često mislim da će vrijeme sve promijeniti. Raspoloženje mi varira od totalne bezvoljnosti do euforičnog ponašanja. Najbolji lijek mi je smijeh i druženje sa ljudima koji me usrećuju i puno, puno obaveza, ako ih nema, treba ih izmisliti. Vjera mi je najviše pomogla, jer Bog je uvijek tu, kakogod. Najviše me boli nemoć i to što se stvari ne mogu vratiti, promijeniti ili zaboraviti. Imala sam strašnu traumu, doživjela sam ono što nisam vidjela ni u najgorem filmu, ali dobro sam prošla ipak. Vidjela sam kako je biti na dnu, sad bi trebalo da slijede neke lijepe stvari za mene. Nemojte se predavati, uvijek postoji nešto za što vrijedi živjeti 🙂
Evo čak i dok ovo pišem, ja plačem. Pokušala sam da se lečim, ali ne ide, sada je još gore. Prevazišla sam mnoge probleme, ali se novi javljaju uporno. Majka sam, to me održava u životu, samo to. Srećno svima koji su u ovakvom stanju kao ja!
Čitam vaše komentare i automatski mi je lakše, jer vidim da nisam sama u tome. Čini mi se da ljudi teško pričaju o tome, jer se boje nerazumijevanja.
Da i ja se slažem, ali ovih dana sam upala u tešku depresiju iz koje ne mogu izaći. Nije mi ovo prvi put, shvatila sam to kada sam prvi put podigla ruku na sebe, jednostavno sam želela umreti, videla sam da nikom nisam potrebna i da živim samo zbog drugih. Imam osmeh koji sam ukrala od drugih, nemam više snage da hodam i da jedem, na časovima plačem bez razloga. Ali imam tek 14 godina, jednostavno bih volela da odem na neko mirno mesto i smirim se, jer me ovde izluđuje okolina. Išla sam i kod psihologa, ali ništa mi ne vredi, to je sigurno zbog porodičnih svađa. Volela bih izaći iz ovoga, jer druge devojčice ne prolaze kroz ovo. Mislim da ću uspeti jednog dana.
Ja imam sve te simptome depresije već duže vreme, izgubljeno samopouzdanje i osećaj krivice su najgori i zbog toga sve više tonem i ne mogu nikako da savladam sebe i potražim stručnu pomoć, a hiljadu puta sam pomislila kako bi mi prijao pazgovor sa stručnim licem, ali, eto, ja se i dalje nikome ne obraćam i ni sa kim ne razgovaram o tome.
Sve simptome sam uočila kod sebe, ali nedavno sam raskinula sa momkom koga sam jako volela i mislim da je to najveći uzrok i to traje već 3 meseca, ne znam šta da radim.
Pročitala sam san Saše Tanasijevića iz Kragujevca, ne znam da li je on još uvek depresivan, ali bih pokušala da mu protumačin san. Mada izgleda da je san izrazito pesimističan, nije baš tako! Snevač je obučen u crnu majcu i ta boja ukazuje na njegovo negativno raspoloženje, nezainteresovanost pred ljudima, ali i neznanje. Međutim, on ima mogućnost izbora u svom životu, jer stoji ispred ogledala neobrijan; ako se obrije, a ne ubije, život će mu biti lepši i bez tako pogubnih posledica. On kaže da ne veruje lekarima, a san mu govori suprotno, obrijati se znači i raditi na svojoj ličnosti, a tu mu može pomoći samo lekar psihijatar jer treba da sredi svoje lice tako što će se suočiti sa samim sobom (gleda se u ogledalu). On se nalazi u kupatilu, što znači da treba da pročisti sebe od tako crnih misli koje nastaju u depresiji. Pozdrav.
Za mene ne postoji depresija. Kod mene postoje realni problemi i realna rešenja. Ponekad ljudi pate dok ne nađu rešenje (ne spavaju, ne jedu, plaču), i to nije depresija nego intelektualna borba koja se odražava na ceo organizam.Depresija je za ljude koji su ili razmaženi ili umišljeni, pa kad saznaju da nisu baš ono što misle, onda nastaje depresija i histerija.Mislim da je jedini lek spoznati sebe i okolinu i menjati ili jedno ili drugo, a za to je svako sposoban samo ako ima volje i ako u sebi pronađe snagu koju poseduje 🙂 Nadam se da nije oštro, ali se i nadam da ću vam malo otvoriti oči i da ću vam pomoći. Nisam ama baš nikakav doktor, ali radim sa mnogo ljudi, pa eto…
Ako na vreme prepoznamo svoju bolest, pre ćemo se izlečiti. Jako dugo, zapravo periodično sam bila depresivna. Postoji mnogo načina da sebi pomognemo. Znam da je mnogo teško izboriti se sa silnim simptomima, ali veujte može se.
U pravu ste, depresija je nezgodna bolest. Treba je lečiti, ali kako u ovoj zemlji lečiti tako nesto, kada gde god se okrenete je depresivno stanje, nema radosti. Ne pomažu ni tablete, jedino priroda i mir i cvrkut ptica uz opuštenost, bez televizije i mobilnog. Probajte! Test je dobar.
Imam nepunih 18 godina i pod velikim sam stresom. Mnogo toga se događa oko mene što samo „raspiruje“ taj stres i depresiju. Odmalena imam slab kontakt sa roditeljima, posebno sa ocem, koji je stalno zauzet. Sve to nadoknađuje materijalnim stvarima do kojih mi nije stalo. U zadnje vreme mnogo toga me „ubija“, počev od škole u koju sam bukvalno nateran da idem pa preko ljubavnog života do toga da li ću se preseliti u inostranstvo da živim, sam. Bio sam odličan učenik, sada imam opomenu na tromesečju. Ovo traje već duže vreme. Nekada je jače izraženo, nekada slabije. Na samoubistvo nikada nisam pomišljao, jer nisam kukavica i želim da pomognem sebi, a ne da bežim od toga.
Čitam sve ove komentare i u nekima i sebe prepoznajem. Uzimajući u obzir gore navedene simptome depresije, mislim da bolujem od nekog njenog blažeg oblika skoro dve godine. Stručnu lekarsku pomoć nikad nisam tražila, jer u lekare nemam poverenja. Naporno studiranje, povratak iz većeg u mali grad, gde je društveni i noćni život na nuli, lažna prijateljstva, usamljenost, neuzvraćena ljubav uzrok su mome takvom stanju. Ovo svakako nije bezazleno i može da bude okidač za nešto gore, ali ja sam navikla da živim sa tim i koristim neke svoje metode za ublažavanje takvog stanja. Meni mnogo pomaže dosta sna, zdrava ishrana, dobra muzika, filmovi, knjige, vežbe i vera na prvom mestu. Čitajući komentare ovih ljudi shvatam da su depresija i drugi psihički poremećaji kolektivna bolest ove nacije. Sve je tu – loša politička i ekonomska situacija, ali mislim da smo najviše sami krivi za stanje u kome trenutno živimo. Sve dok nam mržnja, ogovaranja, pijanstva, silikoni, veze i protekcije, neznanje i nerad budu važniji od poštovanja, ljubavi, tolerancije, pravih vrednosti i Boga koga uvek stavljamo na poslednje mesto, ja ne vidim izgled za bolju budućnost ove zemlje!
Ja sam se našao u svim stavkama, mada sam neko vreme umislio da imam neku fizičku, neizlečivu bolest. Primetio sam da me uveče hvata mnogo jače nego preko dana. Vidim da se ovde skoro svi žale da imaju samo 17-18 godina. I ja imam 18 godina i da mi je neko pre 6 meseci rekao da će mi se ovo desiti, slatko bih se nasmejao. Ali ja neću ni kod lekara ni da pijem lekove, možda je glupo, ali imam osećaj da ću se tako lakše izboriti sa ovim đavolom. Pozdrav svima i samo napred!
Od svega što sam pročitala, meni se to već odavno izdešavalo. Imam 34 godine i pre par dana sam bila kod doktora koji, kada me je video, rekao je da sam pred nervnim slomom. Iako uzimam lekove, ništa, moje raspoloženje se ne popravlja, ne smejem se, ne radujem se, plačem stalno, 5-6 puta dnevno. Otišla sam predaleko po tom pitanju i ne znam kako da se izvučem iz ovoga zbog dece.
Primetila sam da imam više od 5 simptoma depresije, više ne znam da li sam pala u tešku depresiju, ali znam da sam u ovakvom stanju već godinu dana. Još teže mi je što imam tek 16 godina, a plašim se da možda nikada neću izaći iz ovog stanja. Volela bih da što pre izađem iz ovog stanja. Ne znam kako mogu da pomognem sebi?!
Protiv depresije najbolje su vežbe disanja. Ja sam zavrsio kurs „art of living“ i deluje, mada još uvek ne verujem. Zvuči glupavo, dišes i bolje ti je, ali probajte, deluje.
I kardiolog, i ginekolog, i pulmolog imaju „crno na belo“ poremećaje svojih pacijenata. Psihijatri to nemaju i zato je jako važno naći lekara sa kojim je pacijent na istoj talasnoj dužini. Ja se lečim od depresije više od tri godine i promenila sam dva lekara. Nažalost, čini mi se da mi je trenutno gore nego pre. Lepe zasluge definitivno ima i pun mesec, ali bilo mi je jako loše i pre dve nedelje. Razmišljam da odem do bolnice, bojim se same sebe, ali ležala sam ranije dva meseca i nije mi bilo bolje, možda za nijansicu. Sad da ostavim decu i odem, veliki su, pogodiće ih jako, a nije ni rešenje da me svakog dana gledaju ovakvu. Ne vidim izlaz.
Nažalost, i ja sam se prepoznala u skoro svim pitanjima tj. opisima, ali suviše dugo traje da bih se rešila toga. Sada je gotovo i nemoguće.
Već deseti dan ne jedem bukvalno ništa. Ne mogu. Bacio sam se na neke sedative da mi podignu raspoloženje, ali očigledno slabo deluju. Možda ću potražiti profesionalnu pomoć, mada nemam neko pozitivno mišljenje o njima. Da li je normalno to što se dešava sa mnom? Sve me neke crne misli proganjaju, da ću svoj život totalno upropastiti i završiti kao najveći klošar. Već duže vreme sanjam sebe kako stojim u kupatilu u crnoj majici, dugo neobrijan, posmatram sebe u ogledalu i sebi kažem: „Šta učini od svog života?!“ I onda uzmem žilet i prerežem sebi grkljan. U tom trenutku se budim obliven hladnim znojem i bojim se da ponovo zaspim. I tako pokušavam što manje da spavam. Izgleda da sam stvarno bolestan. Znam da ne bih imao hrabrosti da sebi nešto učinim, ali ne bi mi nešto posebno smetalo da mi se nešto desi, jer zaista više nemam volje da nastavim. Neka bude kako bude, sve mi je jedno!
Ja nisam depresivna, ali hvata me jeza kada vidim komentare ovih ljudi. Morate se boriti!
Od svih stavki sve su moje, osim dve. Ne poznajem flegmatika koji je bez njih.
Da, mislim da jesam depresivna i da jedan deo potiče i od moje bolesti, karcinoma tiroidee. Primetila sam i da prilikom pripreme ispita dolazi do velikog pada koncentracije, a mogu da se pohvalim da sam bila solidan student. Do sada sam dva puta obnovila istu godinu i to mi mnogo koči ostale stvari u životu. Kada sam pričala sa bliskim ljudima o tom problemu, rekli su mi da ja nisam za doktora i da sam to SAMO umislila 🙁
Ne znam šta tačno da napišem, ali znam da sam našla sebe u svim ovim rečenicama. Najviše me plaši to što imam svega nepunih 17 godina, a „padam“ u depresiju. Pitam se šta će biti kad budem starija, hm, da li ću to vreme da doživim? Kažem to jer se plašim da u trenutku slabosti svoga razuma i tela ne oduzmem sebi život. Naravno, normalna osoba ne bi ni pomišljala na tako nešto, ali ja sam na to pomislila i kad mi je bilo 7, 9, a možda čak i 13, 15 godina, pa i sad. Ne znam koliko je to normalno, ali ipak mislim da je sve to uzrok depresije u koju lako upadam… Pokušaću da se izborim…
Osetila sam sve ovo na svojoj koži. Ali ko nije bar malo? Kada živimo u nesigurnosti… Smeh uvek leči, makar i na silu se smejati! Pogledajte neki lep film, i najvažnije, primirite se. Proći će. Ako i ne prođe, pa tu su lekovi. Ja sam ih pila samo pola godine, a posle čovek nauči kako da se izbori. Inače, dobar priholog je od velike pomoći, da vas uputi kojim putem sebe razvijati i kako ispravno razmišljati.
Mart i april sam provela u bolnici. Depresija se pojavila još decembra, ali vrlo interesantno, pojavila se tako što sam imala fizičke tegobe, a pri tom su svi nalazi bili uredni. Zatim me je doktor poslao kod psihijatra, mada ja to nisam želela (nisam prihvatala da je to moguće). Čim me je ugledala, jednostavno je rekla da sam u teškoj depresiji, mada, verujte mi, na samoubistvo nisam pomišljala jer imam za koga da živim i moja ćerka me je spasla. Kad se prihvati depresivno stanje, lakše se prebrodi jer smo svesni toga i ne damo se samouništavati. Naravno da nije jednostavno i da treba vremena. Sad mi je bolje, ali sam još pod lekovima i zabranjeno mi je od strane psihijatra da bilo koju inicijativu preduzmem što se tiče posla. U početku bolesti sam jela puno da bih zatim izgubila apetit. Izgubila sam šest kilograma za mesec dana, a što se tiče spavanja, to je jedino što sam mogla da radim. Provodila sam dane spavajući. Ne plašite se, to je jedino što mogu da vam savetujem.
Posle smrti bebe, upala sam u neko grozno stanje. Ni danas mi nije jasno šta mi se dešava. Tresem se već skoro tri godine. Četiri meseca posle gubitka deteta, uopšte nisam spavala. Posle sam počela sat-dva. Sad imam periode kad spavam po ceo dan. Potpuno sam van sadašnjosti. Svesna sam šta se oko mene dešava, ali kao da nisam tu. Ne osećam ništa i osećam svašta. Moj psihoterapeut kaže da sve potiskujem. Lično mislim da se borim sa strašnom potrebom da prestanem da živim. Imam sve simptome i mnogo više od toga, ali se nadam da će biti bolje. Nisam ni slutila koliko je ovo teška bolest. Uradite sve da ostanete sa ove strane, za onu drugu nikad nije kasno. Ionako nas izvesno čeka.
Svi smo mi po tome testu depresivni, ali iz iskustva ili lečenja kojekakvih bolesti, nepostojećih, za koje su mi doktori uzeli novac. Pošto živimo u državi gde je stres neizbežan, trebalo bi se pozabaviti ovim ozbiljnim svetskim problemom. Poklanja mu se velika pažnja, ali se ne upućuje siromašan čovek kod doktora da im puni džepove. Gde je Hipokrat sada, okrenuo bi se u grobu 1.000 puta, čast izuzecima. Da ne ispadne da lažem, platio sam privatnom primarijusu 50 evra da mi izvadi zdrav umnjak, pa sam od lečenja toga problema dobijao penicilin/garamicin 15 dana ujutru i uveče, pa sam dobio penicilinski šok, tj. umalo me nisu ubili, pa su me povratili posle svih pretraga. Sada se lečim od loše terapije…
Ovo je istina od koje mnogi beže. Svi smo pomalo depresivni jer u takvom vremenu živimo. Moje raspoloženje se menja svakih pet minuta, to svi primećuju. To mi je velika uspomena na razvod i ne stidim se toga. Obožavam da sam sama i da sedim u mraku. Nekada bežim i sama od sebe, cigarete su mi hrana, ali sve je to sastavni deo života. Sve pohvale i pozdrav iz Pariza.
Vec duže vreme sam „bežao“ od depresije. Mislim da osoba malo duže treba da se zanima stvarima koje voli, bilo iz hobija ili da je posao u pitanju. Ja npr. mnogo volim da sviram gitaru i valjda na taj način emocije „isplivaju“ iz mene i zavladaju depresijom. Pozdrav svim muzičarima 😉
Svesna sam stanja depresije i pokušavam da je pobedim. No, da li je moguće pobediti sudbinu? Da li postoji lek za ranjeno srce? Ne postoji! I kako živeti? Kako pronaći ravnotežu duha i uma? Jedini lek je ta ravnoteža, sopstveni mir.
Danima sam već depresivna. Loše raspoloženje, razočaranost, tuga – sve je to pomešano i čini da se osećam loše. Stvari koje su me nekad ispunjavale sada me ne dotiču. Vaš tekst mi je pomogao da shvatim situaciju i da nešto pod hitno promenim.
Ja osećam naglu promenu raspoloženja u toku dana. Skoro na svakih sat vremena kod mene se menja raspoloženje. Čas mi je loše, čas dobro. Onda počne da me steže glava, kao da je u njoj cigla, ili pak vakuum. Ponekad ne mogu da razmišljam o običnim stvarima, a o koncentraciji koja mi je potrebna za nešto ozbiljnije, kao npr. učenje, da i ne govorim. Ukratko, to je to.
Da, slažem se, prepoznala sam se u svakom od navedenih primera, samo me zanima šta se dešava kada je neko svestan depresije i želi da se izleči. Šta ja da radim u tom slučaju?