Kada je reč o adolesecentima, veoma je teško utvrditi da li su njihovi izlivi nezadovoljstva ili tuge samo trenutni ili je u pitanju prava adolescentska depresija. Normalno je da se većina tinejdžera u određenim trenucima oseti nesrećno. Kada se tome još doda i pojačano dejstvo hormona, karakteristično za taj period, kao i bezbroj promena kroz koje tenejdžeri prolaze – nije teško primetiti da se njihovo raspoloženje menja iz minuta u minut. Pa ipak, sprovedena istraživanja pokazuju da čak svaki osmi tinejdžer podleže adolesecentskoj depresiji. Nemojte dozvoliti da vas ovo uplaši, jer su ovakve depresije najčešće kratke i prolazne. Ukoliko pak ovakvo stanje potraje duže od dve nedelje – treba svakako zatražiti pomoć kvalifikovanog zdravstvenog radnika.
Šta prouzrokuje adolescentsku depresiju?
Postoji puno razloga da se tinejdžer oseća tužno i nesrećno. Zbog slabijih ocena u školi i pritiska nastavnika, tinejdžer može početi da se oseća bezvredno i samim tim izgubiti samopuzdanje koje je dotad imao. Na razvoj depresije mogu uticati i loši odnosi sa vršnjacima, seksualno opredeljenje, ali i pritisak u porodici kao sredini u kojoj se nameću određene vrednosti i navike. Takođe, u nekim slučajevima, adolescentska depresija može biti prouzrokovana i stresom koji potiče iz same sredine koja svakodnevno okružuje jednog tinejdžera. Bez obzira na uzrok depresije, ukoliko ni prijatelji ni porodica nisu dovoljni da je tinejdžer prevaziđe, pa se i pored tolike podrške i dalje oseća izolovano i nesrećno – jasno je da je reč o tzv. adolescentskoj depresiji.
Najčešći simptomi adolescentske depresije
Kod dece koja su sklona ovom vidu depresije jasno se mogu videti promene u ponašanju, razmišljanju i raspoloženju. Manifestuju se time što tinejdžer jednostavno izgubi motivaciju i interesovanje za sve i povuče se u sebe. Ovakva deca su, takođe, sklona ekscesivnom ponašanju, prekomernom ili slabom spavanju, promenama u ishrani, pa čak i kriminalnim radnjama…
Česti simptomi depresije adolescenata:
- apatija
- česte glavobolje i umor
- poteškoće sa koncentrisanjem
- teško donošenje odluka
- preterani osećaj krivice
- neodgovorno ponašanje (neispunjavanja obećanja i obaveza, stalno kašnjenje na časove, bežanje iz škole…)
- kraći gubici pamćenja
- opsednutost smrću i umiranjem
- buntovničko ponašanje
- tuga i pojačana nervoza
- nesanica (insomnija)
- odavanje alkoholu i drogama
- udaljavanje od prijatelja
Ukoliko vaš tinejdžer pokazuje neke od navedenih simptoma, delujte na vreme kako biste što pre sprečili dalji razvoj depresije i pomogli svom detetu da izađe iz ove potencijalno opasne faze. Neki od načina su: češći i duži razgovori sa decom, rešavanje objektivnih problema, češće druženje sa decom, podsticanje hobija, podsticanje sportskih ili vannastavnih aktivnosti…
Ukoliko navedeni simptomi potraju duže i postanu zabrinjavajući, bez ustručavanja potražite pomoć školskog psihologa, lekara ili neuropsihijatra.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Ovo kao da je pisano za mene. Punim 16 godina za par meseci, živim u kući sama sa majkom, ali delimo dvorištem sa njenim bratom, njegovom ženom i ćerkom, i njihovom majkom, mojom bakom. Ne mogu da kažem da ne obraćaju pažnju na mene, pogotovo mama i baka. Ali u poslednje vreme provodim vreme sve više i više sama. Baka više nije non stop kod mene kada mame nema, a sestra nikada nema vremena za mene. Ona je 4 godine starija od mene. Kada je kući, tada leži u krevet i na telefonu je a onda ustane, sprema se za grad i onda izađe i ne vrati se do kasno u noć. Više ni ne provodimo toliko vremena zajedno, samo kada ima nešto važno da mi kaže u vezi njenog ljubavnog života. Kada mi je potrena da me sasluša oko nekih meni bitnih stvari, nikad nema vremena, i onda ja nemam kome da ispričam ono što me muči. Jer ni baka više nema vremena za mene. Od 16h popodne pa sve do uveče do 23h gleda serije. I onda ode na spavanje jer je umorna. A pre nego što joj počnu serije uvek nešto radi, sprema ručak, pere veš i opet nema vremena da razgovara sa mnom. Retko kada ugrabi vremena malo za mene. A mama, ona radi stalno. Mislim, ne radi stalno. Ima svoje radno vreme. Ali kada je kući isto nema vremena. Ili ja pričam sa njom, odnosno njoj a ona gleda film iili seriju pa me pola čuje a pola ne, ili i kad ne gleda opet nikad nije koncentrisana na moju priču pa kao da pričam sa zidovima..a imam i najbolju drugaricu, ali nekad o nekm stvarima ne mogu da pričam sa njom jer ona ništa ne može da mi kaže na to, ništa ne može da mi pomogne a i u glavnom ne može da razume te moje probleme jer su stvarno previše čudni. Počela sam mogo da se zatvaram u sebe. Odbijam da izlazim napolje sa društvom i da se družim. Odbijam čak i moju omiljenu hranu. Stalno sam nesrećna, nervozna i tužna. I osećam da mi je potreban razgovor sa nekim ko će da me sasluša. S vremena na vreme znam i da počnem da plačem iz čista mira. Jer mi tako dođe. I posle mi bude lakše ali to je postalo sve češće i češće, skoro svaki dan. Prestala sam i da učim, majka me stalno grdi kako sam neodgovorna i kako sam previše lenja. Sada na letnjem ništa nisam radila. Bukvalno. Spavam do kasno, ustanem, ako jedem nešto malo i onda sednem za kompijuter i gledam seriju, i tako svaki dan po ceo dan. Čak sam prestala da šetam i kuče, ne treniram ništa i previše sam mrzovoljna za sve, nemam želju ni za šta, retko kad uveče izađem sa drugaricom.. Stalno razmišljam o tome kako bi bilo svi super kad me ne bi bilo. Više puta sam i želela da naškodim sebi, ali ipak ništa ne uradim iz razloga jer se plašim da će da me boli. A dovoljno me i sama duša boli koliko se usamljeno i nesrećno osećam. Treba mi pod hitno neka pomoć, mislim da upadam u neku vrstu depresije i da ću teško da izađem iz nje. Niko ne primećuje šta sse to sa mnom dešava..
Razumemo kako se osećas. Treba da razgovaraš sa roditeljima i nemoj da se plašis tog razgovora. Devojčice u tvojim godinama se često osećaju same i zato treba da se požalis onima koji su ti najbliži i koji te sigurno najviše vole.
simptoma o drogiranju i alkoholu….i kukanju o bolovima….ostalo sve imam….ali nisam dzabe na ovom sajtu…imam 13 god… i takodje sto moze biti povezano imam problem sa stitnjacom…ali ne mogu vise da se izjedam….kazu mi da sam stvarno pametna i da sam talenat za svee….ali ne mogu ja to ne podnosim sto me neki nastavnici ubijaju u pojam i kad dodjem kuci budem sama…mama na poslu tata isto…sestra studira…i kad dodjem ja se grizem (ne bas grizem) i ubijam i razmisljam da ce svaki dan biti takav i rado bi vrisnula u plac.  I kad znam da oni dolaze jednostavno moram da se smirim da oni to ne bi primjetili….sad sam na raspustu i sjetim se…kad izadjem na tablu iz matematike i kad me nastavnik izbezumi (nisam mogla da izracunam koliko je 22-7. :((( I zamisljam sve tako i da mi nista ne ide) i stalno sam na racunaru i gledam klipove kako drugi ljudi igraju igrice…i nista mi se ne radi…niti hocu da se obucem kad ustanem (ustajem oko jedan pola jedan popodne) niti da idem sa mamom kod bake…niti da se rolam sa sestrom…nista…i kad nekad ostanem sama razmisljam o samoubistvu kako bi onda sve lakse bilo….ako ima neko strucan da mi kaze o cemu se sve ovde radi….maa da prilicno me svi uvjeravaju da sam bistra i prepametna…a zapravo ne vide moju pravu stranu….ako ima neko strucan nek mi uzvrati komentar na ovaj moj…hvala unaprijed !
Svim tinejdžerima koji imaju gorenavedene simptome ili primećuju da imaju problema sa depresijom, savetujemo prvo da se obrate roditeljima. Ukoliko ne mogu da nađu „zajednički jezik“ sa roditeljima, onda treba obavezno potražiti pomoć školskog psihologa ili svog lekara. Ukoliko smatrate da roditelji „ne treba da znaju“, sa lekarom ili psihologom razgovarajte i o tome.
Imam isti problem kao i Nina i ne znam kome da se obratim. Htela bih da odem kod školskog psihologa, ali me je strah da će školski psiholog reći mojoj mami za moj problem, a ne želim da ona to zna. To će saznatii moja sestra, koja će reći da se glupiram i da je to čista gluma, ali ja se stvarno tako osećam i svakog dana osećam toliku rupu u grudima da poželim da umrem…
Dete sam. Imam SAMO 14 godina. Simptomi koji su gore navedeni kao da mene opisuju. I po svim sajtovima o depresiji, ja patim od teške, pojma nemam kako da se izlečim, jer, ljudi, ja se gušim, ne mogu da dišem. Ovo je bolest i po meni je jedini izlaz samoubistvo. Da, svesna sam svega, da me više neće biti, da ću povrediti mamu, da to nije rešenje, da će biti bolje, ali opet ne mogu sebi da pomognem. Pomogla sam mnogima, želja mi je da postanem psiholog, ali ne mogu, jer nisam dovoljno dobra. Da jesam, pomogla bih sebi.
Negativan model ponašanja u samo jednom danu: „Mama, šta si ti radila cijeli dan dok sam ja bio u školi?“ „Odspavala, sine, čekajući tebe da se vratiš.“ Znači, ništa, vidi se po uspavanom, nerazbuđenom pogledu, jer oni sve primijete, svaki nedostatak koncentracije i osjećaj uzaludnosti koji isijavate, možda trenutno bez odgovarajuće knjige u rukama iza koje se svako malo zaklanjate kao da radite nešto baš bitno, a ne rovarite samo po sopstvenom mozgu i „šta dalje, da se ne ponovi preslikavanje“.
Problem većine tinejdžera u Srbiji, verovatno i u svetu, jeste veoma malo razumevanja od strane roditelja. Iz nekog razloga, gotovo svaki roditelj je uvek spreman da radije osudi sopstveno dete nego da se zamisli i pokuša da shvati šta se to u njemu dešava. Takođe, mogu da primetim da gotovo svi vrlo često zaborave sopstvene probleme i stavove koje su imali na uzrastu njihovog deteta i veoma lako prihvate neke stereotipe u vaspitanju koji su, skoro po pravilu, pogrešni, ali se s kolena na koleno nasleđuju. Ne znam zašto ljudi, od prirodnog bunta u mladosti, prerastaju u kopije svojih roditelja i čine sa svojom decom iste greške koje su njihovi roditelji učinili sa njima. Da ne pominjem brojne situacije u kojima su deca po nekim bitnim osobinama potpuno različiti tipovi ljudi od roditelja i imaju potpuno pravo da budu različiti, ali to pravo biva teško prihvatano ili potpuno sankcionisano… Možda bi roditelji konačno trebalo da „mudrost“ zabrana i osuda koju rado primenjuju na deci i drugim ljudima primene, u većoj meri, na sebi, u smislu strožije analize sopstvenih postupaka i stavova. Svi su bili deca i tinejdžeri, ali retko ko to može da prizna pred sopstvenom decom.
Prepoznala sam sebe u gorenavedenom komentaru majke jednog tinejdžera. Donekle znam kako joj je, jer i sama sam u sličnoj situaciji. Na nama koji sami odgajamo decu je velika odgovornost i otuda puno više brige. Mislim da to osećanje u nama može olakšati saznanje da prevelikom brigom možemo samo dodatno opteretiti našeg adolescenta i stvoriti mu dodatni pritisak. Znam da nije lako izaći na kraj sa sopstvenim strahovima za, prvenstveno zdravlje svog deteta, ali mislim da mu možemo više pomoći sa opuštenom atmosferom, da smo tu kad nas zatraži, ali mu dati slobodu odlučivanja u nekim segmentima i ne mešati se baš u sve, ne smarati ga i daviti previše, pokazivati neprekidno ljubav i pohvalama ulivati mu samopouzdanje, uzdržavati se od kritika i dati mu podršku za druženja i izlaske koji ga usrećuju, naravno, sve sa merom. Ako se prepoznaju simptomi depresije, mislim da se treba prvo obratiti lekaru, ipak je to najbezbedniji način. I još nešto, što naročito važi za samohrane roditelje – naći svoje mesto u životu, probati biti zadovoljan sobom privatno i poslovno, koliko god je moguće. Tako ćemo i našem tinejdžeru olakšati muke njegovog sazrevanja.
Ovo je mnogo poučno i treba svako da pročita ako nije upućen. Pozdravljam sve koji imaju isto mišljenje. Majka jednog tinejdžera koja se mnogo brine o njemu, jer nema tko drugi.