Roditelji gojazne dece često ne vide svoju decu kao nezdravu i ne prepoznaju zdravstvene posledice viška težine ili fizičke neaktivnosti.
Deca iz porodica anketiranih radi istraživanja imaju terapije na Klinici za gojaznost pri dečijoj bolnici Hasbro u Providensu, SAD. „Kada je trebalo da roditelji procene zdravlje svoje gojazne dece, odgovarali bi da je odlično ili vrlo dobro“, rekao je istraživač dr Kyung Rhee, asistent pedijatrije na Univerzitetu Kalifornija u San Dijegu.
Anketirano je nešto više od 200 porodica u 2008. i 2009. godini kako bi se procenila njihova spremnost da pomognu svojoj deci da smanje težinu. Došlo se do podatka da 28% roditelja težinu svog gojaznog deteta nije videlo kao zdravstveni problem. Trideset jedan odsto roditelja mislilo je da je zdravlje njihove dece odlično ili vrlo dobro. Stručnjaci, međutim, znaju da gojaznost u detinjstvu ima neposredne i dugoročne štetne posledice po zdravlje. Gojaznost u detinjstvu podrazumeva i povećan rizik od bolesti srca i dijabetesa tipa dva.
Jedan od zaključaka je da roditelji radije pokušavaju da poboljšaju navike svoje dece u ishrani nego da povećaju njihovo vežbanje, tj. bavljenje fizičkim aktivnostima. Dok je 61% roditelja reklo da su pokušavali da poboljšaju navike u ishrani svoje dece, samo 41% je reklo da je radilo na povećanju nivoa njihovih fizičkih aktivnosti.
Gojazni roditelji obično manje pažnje poklanjaju svojoj deci u naporima da ne postanu gojazna ili da smanje gojaznost kada je ona u „začetku“. Većina dece (94%) bila je gojazna, a 6% dece – veoma gojazno. U studiji je prosečna starost dece i tinejdžera bila oko 14 godina u rasponu od 5 do 20 godina starosti. Podaci se odnose na decu obuhvaćenu istraživanjem koja su bila na programu za mršavljenje na klinici.
Nažalost, rezultati su slični rezultatima studije iz 2005. godine, sa pitanjima o spremnosti roditelja da promene ponašanje svoje dece ako treba da smanje telesnu težinu.
Telesna težina roditelja utiče na to koliko su oni spremni da naprave promene u dečjim navikama u ishrani. Roditelji koji misle da suvišna težina nije zdravstveni problem, verovatno neće napraviti ni promene u ishrani svog deteta.
Istraživači nisu našli orgovor na pitanje zašto je to tako, jer takvog pitanja nije bilo u anketi. Pretpostavka je da su gojazni roditelji bili već obeshrabreni svojim ranijim neuspelim pokušajima u držanju dijete.
Zapažanja
Prihodi, rasa ili etnička pripadnost roditelja nisu imali uticaja na to da li su pokušavali da poboljšaju način ishrane svoje dece. Sa druge strane, visina prihoda je igrala ulogu u tome da li roditelji ohrabruju svoju decu u bavljenju fizičkim aktivnostima. Roditelji sa manjim prihodima u proseku su manje podsticali svoju decu da vežbaju. Istraživanje nije tražilo razloge za ovakve odgovore i ponašanje roditelja.
Dr Vilijam Muinos, direktor programa za upravljanje težinom u Mijami bolnici za decu, posle čitanja i analiziranja rezultata studije rekao je da su i njegova praktična svakodnevna iskustva u radu sa gojaznom decom i njihovim roditeljima slična.
Roditelji se često mire sa tim da će njihova deca rasti sa svojim problemima uzrokovanim telesnom težinom i ne preduzimaju neke mere. Naučnici upozoravaju da su to opasna razmišljanja.
Podaci Američkog centra za kontrolu i prevenciju bolesti pokazuju da kada su deca gojazna, postoji velika verovatnoća da će biti gojazna i kao odrasle osobe.
Dr Vilijam Muinos stalno savetuje roditeljima dece sa prekomernom težinom da rano počnu sa pravilnom ishranom i redovnim fizičkim aktivnostima svoje dece, jer je to veoma važno: „Rana intervencija je ključ za uspostavljanje dobrih i zdravih navika u ishrani i vežbanju i vodi ka boljem zdravlju dece u odrastanju.“
Studija je nedavno objavljena u internet izdanju časopisa Akademije za ishranu i dijetetiku.
Napomena
I kod nas roditelji obično poslednji vide da je njihovo dete gojazno, a veliki broj ljudi misli, nažalost, da je bucmasto dete – zdravo dete. Mnogi i danas ne shvataju kakve su posledice gojaznosti na dalji život i zdravlje deteta.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Ja se divim roditeljima koji ne maltretiraju decu pricama da su debela i da se ugledaju na druge Mene su maltretirali u skoli, kad se vratim onda su me maltretirali kuci pricama da sam debela,da su mi ledja kao Tajsonova, rukama signalizirali moju debljunu, kada bi bala dolazila i ona bi se prikljucila mom omalovazavanju. Moja soba je bila hladna i nisam imala gde da odem, morala da slusam ruzno sto oni govore o meni, a bila sam devojcica. Zelja za hranom je bila ogromna, zato sam kupovala hranu i krila se dok sam jela da me ne bi grdili i ismejavali. Prosle su godine, mrsavila sam i izgledala kao manekenka,bavila se trcanjem, i takmicarski, a onda se opet gojila. Kad se ugojim nisam izlazila iz kuce. Podsvest mi je govorila da je to sramota, nisam vredna, plasila sam se osuda i pogleda prezira…Ponovo sam mrsavila, imala momke koje sam ostavljala, a onda sam pocela da zivim sa najlicemernijim gadom sa kojim sam dobila dete i koji me je ubrzo ostavio. Pitala sam se zasto sam izabrala njega,S Siromasan, ruzan, neobrazovan i neotesan? Ali on je najvise komplimenata davao. Kako sam mogla da odolim kada sam bila zeljna citavog zivota da cujem nesto lepo o sebi? Nijedan moj talenat, slikanje, pisanje, zavrsen fakultet nisu bili vazni koliko je bilo bitno biti fit! Bilo mi je muka da slusam „dobra je i lepa, ali steta sto je debela“. Danas sam ponovo debela. Ponovo zivim sa roditeljima koji me prezrivo gledaju dok jedem, srecem iste ljude koji me pitaju da li sam smrsala, jer izgledam lepse( zeleci da mi udele kompliment), a ja sam i dalje razapeta izmedju sebe onakve kakva stvarno jesam ( debele) i prezira prema toj istoj sebi jer nisam prihvacena samo zato sto ne mogu da se obuzdam i da odolim da bih cula nesto lepo o sebi ili makar izvegla osudu. Mrsavi, necete me razumeti, odavno sam prestala da se nadam da ce me bilo ko razumeti…Osudjujte slibodno, na to sam se davno navikla… Eto bar sam nekome rekla svoju pricu koja me, barem ceo zivot tisti… Pozdrav i mrsavi mi bili.