Koliko je dramatična situacija zbog koronavirusa u Italiji, odnosno u njenim severnim pokrajinama koje su najugroženije, najbolje pokazuje intervju koji je za „Korijere dela Sera” dao doktor Kristijan Sarolija, anesteziolog u bolnici „Papa Đovani XXIII” u Bergamu. On između ostalog kaže da su došli u situaciju da biraju koga će spasiti i napominje da se o tome odlučuje prema starosti pacijenta, prema njegovom zdravstvenom stanju i šansama da preživi. Ove informacije podsećaju na ratne uslove kada lekar u montažnoj bolnici na ratištu u trenutku mora da odluči kome će „pokloniti” život ili barem mogućnost preživljavanja.
Istovremeno je doktor Danijele Makini, hirurg koji radi u bolnici u Bergamu, na svom Fejsbuk profilu objavio pismo u kom vrlo realno objašnjava sa kakvim problemima se susreću lekari i ostalo medicinsko osoblje u Italiji.
„Još se sećam kako je prošlo moje prvo dežurstvo pre nedelju dana čekajući poziv iz mikrobiologije. Čekao sam nalaz brisa prvog sumnjivog pacijenta u našoj bolnici razmišljajući o tome kakve će posledice to imati za nas i kliniku. Ako razmislim o tome, moja uzrujanost zbog jednog mogućeg slučaja čini se gotovo smešnom i neopravdanom sada kada sam video šta se događa. Rat je doslovno eksplodirao i bitke su neprekidne danju i noću.
Jedan za drugim nesrećni ljudi dolaze u Hitnu pomoć. Svi oni su proveli nedelju ili deset dana kod kuće sa temperaturom, bez izlazaka i rizikovanja širenja zaraze, ali sada to više ne mogu podneti. Ne dišu dovoljno, potreban im je kiseonik. Očigledno, boravak kod kuće dok se simptomi ne pogoršaju ne menja prognozu bolesti.
Sad, međutim, vlada potreba za bolničkim krevetima. Jedno za drugim, odeljenja koja su se nedavno ispraznila pune se velikom brzinom. Pločice sa imenima pacijenata, različitih boja u zavisnosti od operativne jedinice kojoj pripadaju, sada su sva crvene, a umesto operacije postavlja se dijagnoza koja je uvek ista: prokleta bilateralna intersticijska pneumonija.
I dok na društvenim mrežama još uvek postoje ljudi koji se ponose time što se ne boje, zanemarujući indikacije, protestujući kako su njihove normalne životne navike „privremeno” ograničene, događa se epidemiološka katastrofa. I nema više hirurga, urologa, ortopeda… mi smo samo lekari koji odjednom postaju deo jedinstvenog tima kako bismo se suočili sa ovim cunamijem koji nas je preplavio. Slučajevi se množe, dolazimo do broja od 15 do 20 hospitalijacija dnevno. Nalazi brisa sad dolaze jedan za drugim: pozitivan, pozitivan, pozitivan…
Izdaju se hitne odredbe, potrebna je pomoć u Hitnoj službi. Organizuju se brzi sastanci da bi se saznalo kako funkcioniše softver za pružanje prve pomoći. Nakon nekoliko minuta svi koji su bili na tom sastanku već su dole, pored „ratnika na frontu”.
Svaki respirator postaje poput zlata. Operacione sale koje su obustavile aktivnosti postaju mesta intenzivne nege koja pre nije postojala. I svaka reorganizacija kreveta, osoblja, radnih smena i zadataka stalno se pregleda iz dana u dan kako bismo pokušali da damo sve, pa čak i više. Osoblje je iscrpljeno, video sam umor na licima. Ali video sam i solidarnost svih nas. Video sam lekare koji premeštaju krevete i prebacuju pacijente, koji umesto medicinskih sestara primenjuju terapije. Video sam sestre sa suzama u očima jer ne možemo spasiti sve pacijente. Nema više smena, rasporeda, društveni život za nas je obustavljen.
Imajte strpljenja, pokušajte se smilovati brojnim ljudima koje biste mogli uništiti. Znam da niste krivi, ali molim vas, poslušajte nas, napuštajte svoje domove samo za hitne stvari koje morate obaviti. Nemojte masovno ići u supermarkete, to je najgori rizik od kontakta sa zaraženim ljudima koji i ne znaju da su bolesni.
Zahvaljujući nedostatku određenih uređaja ja i mnoge druge kolege smo izloženi zarazi uprkos svim sredstvima zaštite koja imamo. Neki od nas već su se zarazili, neke od kolega su zarazile i članove porodice, a nekima se članovi porodice već nalaze između života i smrti. Obavestite starije članove svoje porodice i one koji imaju druge hronične bolesti da ostanu u zatvorenom. Donesite im namirnice, molim vas.
Ono što radim ovih dana zapravo nije posao na koji sam navikao, ali svejedno ga radim i osećam se bolje čineći da se neki oboleli osećaju bolje ili ublažavajući patnju i bol onima kojima se više ne može pomoći. Sa druge strane ne trošim puno reči na ljude koji nas danas smatraju herojima, a koji su do juče bili spremni da nas uvrede ili prijave. I jedno i drugo će se brzo vratiti. Čim se sve ovo završi, jer ljudi brzo zaborave na sve. A ovih dana mi nismo heroji. To je naš posao. Na kraju, samo pokušavamo da budemo korisni za sve. Sad i vi to pokušajte. Mi lekari svojim postupcima utičemo na život i smrt nekoliko desetina ljudi. Vi svojim na mnogo više”.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.