Guo Đing živi u Vuhanu, kineskom gradu u samom srcu epidemije novog virusa koji je zabrinuo svet.
Vuhan je od 23. januara zatvoren grad, kako bi se zaustavilo širenje zaraze. Saobraćaj je obustavljen, većina prodavnica i firmi ne radi, a ljudima se savetuje da ostanu kod kuće.
Đing je dvadesetdevetogodišnja socijalna radnica i živi sama. Tokom poslednje nedelje vodila je dnevnik, koji je podelila sa BBC-jem.
Utorka, 23. januar – dan blokade
Nisam znala šta da radim kad sam se probudila i saznala da će grad biti zatvoren. Ne znam šta to tačno znači, koliko će dugo trajati i kako da se pripremim za to.
https://twitter.com/NCOVNEWS/status/1223974736381636609
Ima mnogo izluđujućih komentara na društvenim mrežama. Mnogi pacijenti ne mogu da budu hospitalizovani posle dijagnoze [zbog manjka mesta u bolnici]. Mnogi pacijenti sa temperaturom ne leče se na pravi način.
Mnogo više ljudi nosi maske. Prijatelji su mi rekli da napravim zalihe. Pirinač i nudle su se skoro rasprodali.
Čovek je kupovao preveliku količinu soli, a neko ga je pitao zašto kupuje toliko. On je odgovorio: „A šta ako grad bude zatvoren čitavu godinu?“
Otišla sam u apoteku i ona je već počela da ograničava broj kupaca. Sve maske i alkoholno dezinfekciono sredstvo već su rasprodati.
Nakon što sam uspela da napravim zalihe hrane, i dalje sam u šoku. Broj automobila i pešaka je u stalnom padu, a grad je najednom potpuno stao.
Kad će ponovo zaživeti?
Petak, 24. januar – tiha Novogodišnja noć
Svet se ućutao, a tišina je jeziva. Živim sama, tako da mogu da ocenim da ima ljudi oko mene samo po povremenim zvukovima koj dopiru iz hodnika.
Imam dosta vremena da razmišljam o tome kako da preživim. Nemam nikakvih resursa ili veza.
Jedan od mojih glavnih ciljeva je da se ne razbolim, tako da moram da se nateram da vežbam. I hrana je ključna za preživljavanje, tako da moram da znam da li imam dovoljno zaliha.
Vlada nije saopštila koliko će dugo grad biti pod blokadom niti kako možemo da nastavimo da funkcionišemo. Ljudi pričaju da bi moglo da potraje do maja.
Apoteka i prodavnica u prizemlju bili su zatvoreni danas, ali bilo je utešno videti da kuriri i dalje saobraćaju i dostavljaju hranu.
Nudle su rasprodate po supermarketima, ali je ostalo nešto pirinča. Otišla sam i do pijace danas. Kupila sam celer, veze mladog belog luka i jaja.
Pošto sam se vratila kući, oprala sam svu odeću i istuširala se. Lična higijena je važna – mislim da perem ruke 20 do 30 puta dnevno.
Kad izađem napolje, osećam se kao da sam još uvek povezana sa svetom. Veoma je teško zamisliti kako će sve ovo preživeti stariji građani koji žive sami i osobe sa invaliditetom.
Nisam želela da kuvam manje nego obično, zato što je bila poslednja noć godine svinje – to je trebalo da bude svečani obrok.
Tokom večere, vodila sam video razgovor sa prijateljima. Nije mogla da se izbegne priča o virusu. Neki su u gradovima blizu Vuhana, neki su odlučili da se ne vraćaju kući zbog bolesti, neki i dalje insistiraju na okupljanju uprkos epidemiji.
Prijateljica se zakašljala tokom razgovora. Neko joj je u šali rekao da odmah prekine vezu!
Ćaskali smo tri sata i pomislila sam da ću moći da zaspim sa srećnim mislima. Ali kad sam zatvorila oči, samo su mi navrle uspomene na proteklih nekoliko dana.
Krenule su mi suze. Osetila sam se bespomoćno, besno i tužno. Puno sam razmišljala i o smrti.
Ne žalim za mnogo stvari, zato što je moj posao važan. Ali ne želim da se moj život završi.
Subota, 25. januar – sama za Kinesku novu godinu
Danas je Kineska nova godina. Nikad me nije previše zanimalo da slavim praznike, ali sada Nova godina deluje još nebitnije.
Ujutro sam videla malo krvi nakon što sam kinula i uplašila sam se. Mozak mi je bio preopterećen brigom o bolesti. Pitala sam se da li treba da izađem ili ne. Ali nisam imala temperaturu i imala sam apetit, pa sam izašla.
Nosila sam dve maske iako ljudi kažu da je to besmisleno i nepotrebno. Plašim se lažnjaka slabijeg kvaliteta, tako da se sa dve maske osećam bezbednije.
I dalje je veoma tiho.
Cvećara je bila otvorena, a vlasnica je ostavila hrizanteme [često cveće na sahranama] ispred vrata. Ali nisam znala da li to ima neko značenje.
U supermarketu su rafovi sa povrćem bili prazni, a skoro sve knedle i nudle bile su rasprodate. U redu je stajalo svega nekoliko ljudi.
Imam stalnu želju da nakupujem mnogo toga tokom svake posete radnji. Kupila sam još 2,5 kilograma pirinča iako već imam sedam kila kod kuće. Takođe nisam mogla da odolim da ne kupim malo slatkog krompira, knedli, kobasica, crvenog pasulja, zelenog pasulja, prosa i usoljenih jaja.
Ja čak ni ne volim usoljena jaja! Daću ih prijateljima, kad se ukine blokada.
Imam dovoljno hrane za mesec dana, a ova kompulzivna kupovina deluje suludo. Ali u ovakvim okolnostima, kako to sebi da zamerim?
Prošetala sam se pored reke. Dva snek bara bila su otvorena i neki ljudi su šetali pse. Videla sam da su i drugi došli da se prošetaju – verovatno ni oni nisu želeli da se osećaju zatočeno.
Nikad pre nisam išla tim putem. Osećala sam se kao da se moj svet malko proširio.
Nedelja, 26. januar – važno je da vas čuju
Nije samo grad zatočen. Zatočeni su i glasovi ljudi.
Prvog dana blokade, nisam mogla da napišem ništa o tome na društvenim mrežama [zbog cenzure]. Nisam mogla da pišem čak ni na ViČetu. Internet cenzura postoji već dugo u Kini, ali sada deluje kao da je još brutalnija.
Kad vam je život okrenut naglavačke, pravi je izazov ponovo uspostaviti svakodnevnu rutinu. Uporno vežbam svako jutro, uz pomoć aplikacije, ali ne mogu da se skoncentrišem zato što je moj mozak preokupiran drugim stvarima.
Iako je Vuhan postao grad- karantin zbog korona virusa, u njemu nije tišina.
Ponovo sam otišla od kuće danas i pokušala da izbrojim koliko sam ljudi srela usput – srela sam osmoro u šetnji do prodavnice nudli 500 metara od kuće.
Nisam želela da se vratim. Želela sam još da istražujem. Prošlo je svega dva meseca otkako sam se doselila u Vuhan. Nemam mnogo prijatelja ovde i ne poznajem dobro grad.
Mislim da sam danas videla ukupno stotinak ljudi. Moram da se trudim da se moj glas čuje i da zbacim okove sa sebe. Nadam se da će svi ostati puni nade. Prijatelji, nadam se da ćemo se sresti i da ćemo još pričati u budućnosti.
Oko osam uveče, čula sam povike: „Napred, Vuhan!“ sa prozora stanova. Kolektivno skandiranje predstavlja neku vrstu bodrenja samog sebe.
Utorak, 28. januar – konačno sunčeva svetlost
Panika je unela razdor među ljude.
U mnogim gradovima, u javnosti je obavezno nošenje maski za lice. Površinski gledano, to je mera kojom se kontroliše epidemija upale pluća. Ali zapravo može da dovede do zloupotrebe moći.
Neki građani bez maski bili su izbačeni iz javnog prevoza. Ne znamo zašto nisu nosili maske. Možda nisu mogli da ih kupe ili nisu znali za propis. Šta god da je u pitanju, njihovo pravo da izađu napolje ne bi smelo da im bude oduzeto.
Na nekim video snimcima koji kruže po internetu, neki ljudi su zapečatili vrata ljudi koji su odlučili da se izoluju. Ljudi iz pokrajine Hubei [u kojoj se nalazi i Vuhan] isterani su iz svojih domova i nisu imali gde da odu.
Ali, istovremeno, neki ljudi nude smeštaj ljudima iz Hubeija.
Postoji mnogo načina na koje vlada može da podstakne ljude da ostaju kod kuće. Samo treba da se osigura da svaki građanin ima dovoljno maski za lice ili čak da deli novčane nagrade ljudima koji ostanu kod kuće.
Danas se konačno videla sunčeva svetlost – što je oslikavalo i moje raspoloženje. Videla sam više ljudi u svom kompleksu i bilo je tu nekoliko radnika mesnih zajednica. Činilo se da temperaturu mere ljudi koji nisu stalni stanari.
Nije lako izgraditi poverenje i bliskost dok je grad zatvoren. Grad je iscrpljen pod tolikim teretom.
Usred svega ovoga, ne mogu da ne budem opreznija.
Moja anksioznost oko preživljavanja polako se raspiruje. Šetnja dublje u grad neće imati mnogo smisla ukoliko ne budem imala nikakve kontakte sa ljudima.
Učešće u društvenim aktivnostima je važna potreba. Svako mora da pronađe vlastitu ulogu u društvu i podari neki smisao svom životu.
U ovom usamljenom gradu, moram da nađem svoju ulogu.
Guo Đing je objavila delove dnevnika i na ViČetu. Razgovarala sa novinarkom BBC-ja Grej Tsoi.
(BBC News na srpskom)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.
Jadni ljudi. Mora da je osećaj strašan.
nek jedu slaninu ko normalan svet a ne pacove I zmije I sad ja treba da se stresam